Aetera: Ja, Nepriznata

Chapter 7

'Šta bi bilo kad bi bilo...? '

Potpuno sam svesna da mi ovo nimalo ne pomaže, ali ne mogu nikako niti igde pobeći od sebe i svojih misli.

Gde bih sada bila da nisam odlučila biti Asistent? Ima li ta moja odluka ikakav uticaj na moju situaciju , ili bih svejedno završila na istom ovom mestu?

Gde bih bila da sam ,kao što bi trebalo; kao što sam i uvek do tada , poslušala Airona umesto što sam dozvolila onim ludacima opsednutim Nebeskima da me ubede da uradim nešto u šta sam sumnjala da je dobro?

Gde bih bila da nisam dozvolila da se prekrši jedan od najvažnijih zakona Skaja?

Trebala sam odmah znati da će iskoristiti to, bila sam naivna verujući posebnim dozvolama. I njima.

Da li bih , kada bih mogla bilo šta od toga promeniti, i dalje radila ono što iskreno volim? ; Da li bih upoznala sve one divne osobe? ; Naučila toliko stvari o Aeteri?

I, najvažnije : Da li bi Airon sada bio pored mene?

Koliko sam pogrešnih odluka donela i nije toliko strašno pitanje. Koliko je ljudi povređeno zbog tih odluka? -je mnogo strašnije.

Ne mogu više da budem ovde.

Krivica me guši.

*****

Zaista se trudim da se koncentrišem na lekciju ali to mi nikako ne polazi za rukom.

Od onog časa, 'Opcije Orijentacije' , pažljivo pratim i dopunjavam lekcije na radnoj ploči svojim beleškama sa časova ali sada samo nervozno lupam prstom po stolu brišući i pišući slovo 'A'.

Zašto sam morala baš na ovu lekciju danas? Inače volim legende o Trojici, njihovim životima, avanturama i žrtvovanju za Aeteru i čovečanstvo.

Pogotovo ovu : u kojoj hrabri Blejk Vajt odlazi u Divljinu u potrazi za novim, boljim načinima da gradovi-države dođu do preko potrebnih resursa bez trošenja ono malo energije koje je ostalo na teleportaciju istih sa Zemlje.

Obožavam tu legendu, iako sam nekim delom svoje podsvesti ubeđena da su to samo priče i ništa više.

Uhvatim sebe povremeno, dok mi pažnja luta, da maštam o tome da sam hrabra kao Vajt.

Napustiti svoj dom, sigurno mesto na kom si odrastao,i sve što poznaješ, odlazeći na nepoznato opasno mesto žrtvujući svoj život za neki viši, plemeniti cilj, zar to nije hrabrost?

Ali, danas sam potpuno odsutna.

-Kit?-trgnem se , skidam pogled sa prozora kroz koji sam zurila , i okrećem se ka Tiri koja me posmatra upitno.

-Da li si ti sve vreme tu? -pitam je blago se mršteći.

Tira prevrće očima, u isto vreme namešta uniformu a zatim i kosu pre nego što ustaje.

-Gde ćeš? -pitam tiho.

-Lekcija je završena. Idemo. -

Okrećem se oko sebe, pomalo zbunjena, i primećujem da je učionica polu prazna. Ja sam izgleda jedina osoba koja i dalje sedi, a po sumnjičavom pogledu koji nam Vaspitač upućuje to nije dobra stvar.

Stižem Tiru kad izađem iz učionice budući da je morala da uspori probijajući se kroz gužvu.

-Da li si čula? -govori kada konačno stižemo do njenog ormarića.