Aetera: Ja, Nepriznata

Chapter 14 - kraj

////The day I met my Destiny////

"Hrabrost."

Hrabrost nije odsustvo straha, rekli su mi, to je donesena odluka da je nešto važnije od straha.

Monk je voleo da kaže "Ne znaš za šta živiš, dok ne shvatiš za šta bi umro. "
Nekoliko puta sam ga pitala za šta bi on umro, ali on bi mi se uvek nasmejao i odgovorio pitanjem "Za šta ti živiš? ".
"Za one koje volim." -odgovorila bih bez razmišljanja.

Dala bih sve, pa i svoj život da opet budem sa njima.

Ali to je malo sebično, slažete se?

Takođe,razmišljam,  ako osobe za koje živiš više nisu tu, šta onda?

"Onda umireš za njih."-ustajem odlučno, shvatam da mi ruke drhte dok sklanjam kosu sa lica, pri čemu mi pogled kao i uvek pada na prokleti žig.

Nemam vremena da opet razmišljam o tome od straha koji me obuzima sve više, kolena mi klecaju, utroba mi se okreće toliko da mislim da ću svakog trenutka povratiti ali se ispravljam ignorišući slabost. Pred očima mi iskače slika mene, kako zurim ispred sebe, ' u blaženom neznanju'.

"Nije hrabrost odsustvo straha."

-Dakle, ti si Kiti. - čujem iza sebe nepoznati glas i zamalo padnem sa stepenica od iznenađenja.

*******

"Svaka čast , Kiti. I ti sebe smatraš inteligentom osobom. "

Uzimam moju torbu pri tome naginjući se preko pulta.

"Nemaš posao ni godinu dana. "

Izlazim iz biblioteke pa se okrećem nazad ka vratima koja sam zatvorila za sobom da bi ih zaključala. 

"Airon će umreti od sreće kad čuje."

Ceo dan se štrecam i na najmanji zvuk, zamalo nisam počela da vrištim kad je ona devojka došla da vrati knjigu, i do četiri sam iznurena i psihički i fizički.

Ali, i uprkos svoj mojoj ubeđenosti da hoće, niko ne dolazi da me otpusti.

"Doći će sutra, budi sigurna."

Pokušavam da razmišljam o nečemu drugom, hodajući širokim skoro praznim ulicama ka svojoj kući.

"Čovek bi pomislio da ovolike ulice služe za nešto."

Čovek bi pomislio pogrešno.

Ja sam očigledno jedna od retkih,  malobrojnih budala što u ovolikom gradu koristi sopstvene noge da pređe rastojanje između tačke A do tačke B.

Zastajem , kao i uvek u povratku kući , ispred kipova Trojice. To mi je postalo navika. Nisam sigurna zašto ali pogled na njih me opušta, čak malo i razveseli sa vremena na vreme.

Krećem dalje, prisetivši se opet da sam definitivno otpuštena, -

("Lepo sam ti rekla." gotovo mogu čuti Voanin glas kao da je pored mene "Nikad ne slušaš. A ja nisam više tu da te pokrijem.")

- kad odnekud iza sebe muški glas nekome dovikuje :

-Izvini!?- i to prilično glasno.

Radoznala kakva jesam želim da se okrenem i ,pre svega, vidim osobu koja ne samo šeta Skajom  već i pokušava da razgovara sa nekim u sred istog, ali produžim dalje setivši se da je verovatno upravo moja radoznalost (između ostalog) dovelo do mog najavljenog otpuštanja.

-Ovaj...Hej! Ti...- glas je sad bliže kako mi se čini - Ti u praistorijskoj ,verovatno preskupoj, jakni!-

Zastajem istog trenutka. Osećam se kao onda kad mi je Airon sakrio istu : kao da ću nekome da obrijem glavu.

Zaboravljam na onog nevaspitanog , ja-sam-dostojan-Nebeskih, uobaženog idiota i to da će me zbog njega otpustiti. Zaboravim čak i na to da Tira danas sprema obroke.

"Niko ne dira moju jaknu."

Okrećem se, narogušeno, a onda se zbunjeno mrštim.

Nastaviće se....

********

Samo 500 reči, kratko, znam.
Mislim da sam pokrila sve u šta sam mislila da vas uputim.

Ovo je kraj, dragi moji :(

Ali...

Planiram što pre da počnem sa sledećom (glavnom) knjigom.

(- Sel ostavi nož ako Boga znaš -)

Nadam se da se svima svideo nastavak  i da ćete ostati sa mnom ( i Kiti ) i u narednoj  knjizi.

Hvala  mnogo jako puno  svima koji citaju ,mnogo mi znači, I da znate da vas mnogo volim ♥

Ostavljam knjigu otvorenu da bih vas obavestila kad objavim sledeću.

Kako vam se sviđa ovaj uvod? Šta mislite o njemu? Šta mislite kako će se priča odvijati ?

Kom (ako vas ne mrzi previše) ♥

Volim.
Ljubim.
Vaša Specijalna