Aetera: Ja, Nepriznata

Chapter 3

Sećam se kao da je juče bilo : moj prvi dan Vaspitanja. U mom kratkom životu pre toga nikad nisam bila toliko uzbuđena niti uplašena.

Ono što nisam znala tada da se samo priključujem i to dobrovoljno, kao i svaki drugi desetogodišnji stanovnik Skaja, kolektivnom ispiranju mozgova.

Ali, Nebeski su mi svedoci (budući da sam na posmatranju gotovo deset godina od svog prvog dana Vaspitanja) gutala sam i upijala sve što su mi podmetnuli.

Ja sam inteligentna, dokazano je bezbroj puta u toku mog života.

Neka mi neko onda objasni kako sam mogla biti izmanipulisana, prevarena i to od strane onih kojima sam bila najbliža?

***********

'Koliko sam se pripremala za test? ' mislim začuđeno ,hodajući neugodno praznim ,beskonačnim, hodnikom jer je vreme časa upravo.

Pored mene ide jedan od starijih učenika, rekla bih da ima trinaest godina, bešumno se krećući i na moje olakšanje : ne pokušavajući da pokrene razgovor.

'Nisam ni znala da će biti nekog testa. ' -odgovaram sama sebi gutajući knedlu.

Upala sam u učionicu broj 34:98, i to je sad moje odeljenje. A onda dok je naš razredni Vaspitač , gospodin Lupto , pokušavao da predstavi svih 198 učenika sam pozvana u Kancelariju.

Nisam se preterano iznenadila, još nekoliko učenika iz mog novog odeljenja je pozvano pre mene. Poslednji, nadmeni dečak zlatne kose i uniforme nakaradno obučene , se vratio pre nekoliko minuta.

- Koliko si se ti spremala za test? -govori mi crnokosa lepuškasta devojčica , po imenu Tira ako sam dobro zapamtila, kad ustajem nesigurno a Vaspitač mi pokazuje da mogu da idem tako da ne stignem da joj odgovorim.

Jedan deo mene želi da upita ovog dečaka pored mene kakav je taj test, a drugi deo ne želi da uopšte nikad razgovara ni sa kim osim sa Aironom.

Pitam se zašto mi on nije pominjao taj test jutros kad me je pratio prekoputa do zgrada škole.

-Ovde. - progovara konačno moj vodič negde iza mene.

-Hvala .-promrmljam nekako kad pokuca na vrata.

-Sačekaću te, da te otpratim nazad. -

'Moraš li?'

I, već sam zapamtila put.

Ne kažem ništa, jer se vrata ispred nas otvaraju.

-Uđi, Kiti.-čuje se iz prostorije.

*****

-Kiti Samers.- čita žena sa kontrolora.

Ime joj je Abel, pomoćnica je pomoćnika direktora, ima potpuno belu kosu (u skladu sa ovom prostorijom) i neverovatne oči različite boje. Ne izgleda starije od dvadeset godina.

Diže pogled na mene, i ja shvatam da očekuje od mene nešto da kažem.

-To sam ja.-

Nasmeje se pre nego što ponovo spušta pogled .

-Klasa:Nepriznata. Na svim kontrolama stanje savršeno. Skladno ponašanje, zrelo za tvoj uzrast. Inteligentna. Veoma lepo.-

Ćutim čekajući.

-Ali, vidi ovo : Umešana u kršenje najstrožeg pravila Doma. -ponovo diže pogled na mene, gledajući me sa zanimanjem -Tuča. -

-To je tačno. -kažem pošto progutam knedlu.

-Tako?-

-Da.-

Spušta kontroler na sto, pa se i sama naslanja laktovima naginjući se preko nega blago ka meni. Ne skrećem pogled iako se užasno plašim.

-Šta se desilo? -pita radoznalo.

-Nekoliko starije dece me je plašilo. Moj prijatelj Airon me je odbranio, i kažnjen je za to.-recitujem završavajući tako što skrećem pogled i pravim se da me zanima levi ugao njenog belog stola.

-Veoma sažeto. A opet tačno ono što se desilo. -

-Vi ste već znali da se desilo? -pitam pomalo iznenađeno dižući pogled.

-Naravno. Gomila te je opkolila, nazvala čudakinjom, a onda počela da te plaši Divljinom i Osuđenima. Rekli su da je to bila samo šala, ali koliko sam obaveštena nekoliko dana si imala noćne more. Tvoj prijatelj, kako ga zoveš, Airon se umešao i pokušao da mirno reši situaciju.To nije dobro prošlo, a opet na kraju je samo on kažnjen. -

Čeka moju reakciju, opet, pa samo klimam glavom potiskujuci sećanja na košmare koje sam imala. Koje i sad nekad imam.

-Zar se slažeš sa tim da je samo on trebao biti kažnjen?-

-Ne.Ali Vaspitači su rekli tako.-

Nasmeje se čudno, a onda ponovo diže kontrolor.

-Veoma zanimljivo. Ti i taj Airon. ..ste veoma privrženi jedno drugom, zar ne?-

-Da.On me čuva, obećao mi je kad sam bila beba. -

-Dobro.To je to.-

-To je to? -

-Da, izvoli svoju identifikaciju ; njom otvaraš svoj ormarić, i radnu ploču. -

Pruža mi dva predmeta. Prvi je mala srebrna pločica, sa mojim imenom , učeničkim brojem, i odeljenjem. Drugi je debelo pravougaono staklence, nešto manje od njenog kontrolora.

-Spisak časova i učionica je na njemu, kao i mapa škole.Tvoje je na koje ćeš da ideš. -

-Mogu li da idem na sve? -

-Ne znam. -kaže malo naginjući glavu u stranu. Kosa joj pada preko levog oka, a ono zlatno me posmatra upitno. -Možeš li?-

Pošto ne odgovaram, ona nastavlja da me posmatra jednooko još nekoliko trenutaka. A onda se nasmeje široko.

-U redu, Kiti, srećno onda. Možeš da se vratiš na čas. -

-Izvinite? -kažem ustajući pošto devojka spušta pogled i nešto kuca.

-Da?-

-Mislila sam...Da će ovo biti neki test...?-

-Oh.-nasmeje se još šire -Ne znam zašto to svi misle. -

Čekam objašnjenje ali kad ga ne dobijam, izdeklamujem jedno 'doviđenja' pa požurim ka vratima.

**********