SESTRE-PRVA SEZONA

Još jedna izgubljena osoba

Okrećem se na drugu stranu kreveta i upalim lampu na svom noćnom stočiću. Mogu da se zakunem da sam čula buku dole..Pogledam na sat..Tri ujutru? Zaista? Šta Ian ili Karolina rade u tri ujutru? Frknem i ustanem iz svog toplog kreveta. Ponekad zaista mrzim ovo, ništa mi ne može promaći. I najmanju tačkicu ću primetiti, ili ću čuti najtiši šum.
I to zaista nekad izludi čoveka..Sve ti je izoštreno,sve. Otvorim vrata svoje sobe i krenem da se spuštam niz stepenice, primetim da su sva svetla na donjem spratu upaljena. Čujem Ianov glas,doziva me..Ali ga ne vidim.

"Tata?"

"Sofia,molim te..Pomozi."

Priča iznemoglo i jako tiho,obično ljudsko biće ga ni ne bi čulo.

"Tata, reci mi gde si!"

Pomalo uplašeno krenem da se okrećem u krug.

"U kuh.."

Mrtva tišina. Kuhinja! Trčim do kuhinje i kada stanem na ulazu u sobu,zastanem i duboko udahnem. Hiljade i hiljade suza mi skliznu niz lice. Ceo svet mi se zaustavi.

"Iane!"

Vrisnem njegovo ime te se bacim pored njega. Drveni kolac mu je zabijen u srce,ostalo mu je jedva još minut ako ne i manje!

"Karolina!"

Bespomoćno se derem. Isečem zubima sebi ruku i približim je njegovim usnama.

"Pij! Molim te,pij!"

"Dušo,osveti mi."

"Popij ovo dođavola!"

"Šta se dešava?!"

Karolina uleće i počne da vrišti kada ugleda našeg oca kako leži polumrtav na podu.

"O moj Bože,tata!"

Refleksno se nađe sa njegove desne strane.

"Sofia,pomozi mu!"

Uspaničeno mu hvata ruku dok ja pokušavam da mu ubacim krv u usta.

"Zašto ne zaceljuje?!"

"Izvadi kolac!"

Uhvatim kolac i pokušam da ga izvučem ali kada ga samo pomerim za 1mm on zavrisne i shvatim da to nije dobra ideja da ću mu tako samo još više nauditi. Izbezumljena,opet pokušam da mu ubacim malo svoje krvi u usta,ali je on uporno gura od mene.

"U mojoj sobi imate 4 pisma.."

Sve tiše i tiše govori..Ovo ubija!

"Za svaku pojedno. Sofia,molim te me osveti.."

"Ko ti je ovo uradio,tatice?"

"Hel.."

Oči krenu da mu se zatvaraju,obe vrištimo i dozivamo ga.
Prokleta bila kučko!
Počnem da ga drmam i Karolina ga doziva ali ništa. Ne reaguje. Karolina i ja se pogledamo.

"Mrtav je.."

Kažem povlačeći se ka zidu i naslanjajući se ka njemu. Ruke su mi umazane krvlju. I mojom i njegovom. Gledam u njega,pa u svoje ruke.
Kako je ovo bedan i glup i očajan osećaj!
Konačno sam dobia svog oca nazad a rođena majka mi ga je oduzela! Baš kada je sve krenulo kako treba! Nadam se da će danas umreti jer je danas sedmi dan,a ako ne umre,rođenim rukama ću je zadaviti!
Karolina drži tatu u krilu dok mazi njegovu crnu gustu kosu.
Obe plačemo kao kiša,ne prestajemo..
Uplašena sam,izgubljena,očajna,izbezumljena...
Ostavljena.

"Možeš li da veruješ da nam je Helena oduzela tatu?"

Osetim neku gorčinu, bol, a najpre i bes u njenom glasu, dok ne skida pogled sa njega.
Želela sam da Karolina zamrzi Helenu i konačno shvati kakva je zapravo ona osoba,ali dođavola niko nije trebao umreti zbog toga a posebno ne naš otac.