SESTRE-PRVA SEZONA

Gubitak?

"Marie Miler?"

Krenu da me vuku ka kolima.

"Stanite! Ja ni ne poznajem tu osobu!"

Počnem da se otimam i derem.

"Sofia!?"

Viktorija istrčava iz kuće.

"Pustite je! Šta želite od nje!?"

"Gospođice odmaknite se, ona je opasna."

"Ona je moja sestra!"

"Viki, u redu je."

Kroz glavu mi prođu krvave slike.

"Ne, nije!"

Prestanem da se otimam, i oni me ubace u auto, stavljaju mi lisice. Viktorija mi lupa na prozor i govori da me neće ostaviti.
Nasmešim se, i gledam kako je moja kuća i Viktorija sve dalje i dalje od mene, a policijska stanica sve bliža i bliža.

Sranje. Kako mi se ovo desilo? Gde sam pogrešila...

Maria Miler. Ko li je ona? Toliko njih sam ubila kada su mi emocije bile isključene da im čak ni lica ne pamtim a kamoli imena.
Ali i dalje ne shvatam. Kako, dođavola?

Spalila sam sva tela...Uf! Ne mogu da razmišljam o ovome više.

Gledam kako prolazimo pored policijske stanice, ali vozač ne staje već nastavlja napred.

"Policijska stanica je levo od nas."

"Znamo."

Jedan od njih progovori, i onda mi se sve kockice u glavi sklope.

"Vi niste policija, zar ne?"

Međusobno razmene poglede.

"Zaista jesi pametna, glasine jesu tačne."

"Objasnite mi o čemu se radi."

"Zaustavi auto."

Auto se zaustavi, skinu mi lisice i svi izađu ispred, kao i ja sa njima.

"Ko ste vi?"

Svu trojicu ih pogledam, a onda se osvrnem oko sebe i shvatim da smo kod nekog napuštenog skladišta.

Sarkastično se nasmejem.

"Želite da me ubijete ovde,šta?"

"Ne. Ovde smo da bismo ti dali nešto."

Iz auta jedan od njih izvadi jedan paket.

"Zbog ovoga sva ova scena?"

Uzmem paket u ruke, i krenem da ga otvorim ali me glas zaustavi.

"Ne. Otvori ga kada mi budemo bili daleko od tebe."

"Ko ste vi zapravo?"

"Robert očigledno nije stigao da joj ispriča."

Zbunjeno pratim njihovu konverzaciju.

"Mi smo čuvari Prvobitnih bića. Od svake natprirodne vrste postoji jedan Prvobitni. Glavna Prvobitna vampirica si ti. A paket je za tebe."

"Ali šta je u tom paketu?"

"Saznaćeš. Budi strpljiva."

Naprave korak unazad sva trojica.

"Mi moramo da krenemo."

"A ja?"

"Zbogom Sofia Blek, zapamti da smo uvek uz tebe."

Sva trojica u isto vreme izgovore neku meni jako nepoznatu reč i na neki čudan način me teleportuju ispred moje kuće. Počešam se po glavi, i u jednoj ruci držim paket a drugom rukom pritisk zvono. Za par sekundi vrata se otvore.