SESTRE-PRVA SEZONA

Otmica

Skrećem ka jednoj šumi, te zaustavljam auto, izlazim i sedam na haubu. Posmatram kako sitne pahuljice padaju na zemlju i ukrašavaju drveće.

Da li se ovo zaista meni događa?
Zaista sam otišla iz te kuće?
Da li ću se uopšte vraćati?
Da li će Helena otići?
Zašto Karolina nije mogla da me odabere?
Šta nije u redu sa njom?
Šta nije u redu sa mnom?
Zašto imam proklete emocije?
Zašto plačem?

Milion i jedno pitanje a ja ni na jedno prokleto pitanje nemam prokleti odgovor!

Gde da odem sada uopšte?
Nemam kuda. Dođavola,nemam kuda.

Poludeću.

Karolina,zašto si odabrala nju? Ja sam ti sestra..

Dosta. Neću više ni plakati niti razmišljati o ovome. Naći ću svoj novi dom i spasiću svoju sestru, mada, možda poslednji put.

Obrišem suze i ustanem sa haube.

"Da li to najjače stvorenje na svetu upravo briše suze?"

Podignem pogled, i vidim nekog čoveka za koga sam sigurna da sam ga već nekuda videla.

Mada je to i nebitno.

Jer sam jako gladna, i besna, i upravo je prekinuo moju samoću.

A, poznato je da ja nikada nemam par minuta samoće!

"Izvini, ko si ti?"

Konačno progovorim,gledajući ga pravo u oči.

"O, izvini."

Dođe do mene te ispruži ruku.

"Ja sam Pol. A moja profesija će te podsetiti uz pomoć jednog imena. Džek."

Džek kao tip koji radi za fondaciju koja otima vampire kako bi lečio ljude od raka i ostalih strašnih ljudskih bolesti?

Ona poruka..Na mom stolu..Dan kada sam im uništila zgradu. To je to. Došli su po mene jer žele da se osvete.

Pogledam u njegovu ruku,te je on spusti.

"Šuma je puna tvojih ljudi?"

Nasmeje se

"Brzo kapiraš. Hajde Blekova,beži. Spasi se."

"Kako to da nisi mrtav? Srušila sam celu vašu zgradu!"

"Imam i ja jednu vešticu u rukavu koja me je spasila."

Zbunjeno ga pogledam.

"Lepo spavaj,Sofia."

Krenem da ga udarim, ali u leđa me ubode nešto kao injekcija, te osetim kako mi u organizam ubrizgavaju vrbenu.

Čak ni najjače biće na planeti ne može protiv vrebene.

Krenem da padam, i Pol me uhvati te me polako spusti na zemlju. Pred očima krene da mi se vrti, i odjednom osetim kako mi se svaki mišić u telu opušta, zatvaram oči i konačno je sve crno.

Da li je pravo vreme da ga isključim?

Da isključim prekidač?

***

Otvaram oči, i podižem glavu. Pokušam da ustanem,ali me u tome zaustave lanci. Ruke su mi zavezane za krevet, i kao šlag na torti pune su vrebene tako da imam nenormalan svrab i peckanje na zglobovima.

"Tipično zatvorenski.."

Kažem iako znam da me niko neće čuti.

Pa, Sofia, tražila si samoću, sada ćeš je imati, jer niko ne zna gde se nalaziš, a i da zna, niko ne želi da te spasi.

Pogledam u lance i primetim crvene tačkice na svojoj desnoj ruci.

Vau,jadan potez. Kradu moju krv dok sam ja bez svesti.

Čujem kako neko sa druge strane ubacuje ključ u bravu, i otključava vrata i kreće škripa istih. Na vratima se pojavljuje Pol, sav srećan i nasmejan.

"Jaka si. Uzeli smo ti 5l krvi a ti i dalje nisi bleda ili bez svesti."

Otvorim usta i raskolačim oči.

"Koliko krvi si mi uzeo?!"

Pokušam da se oduprem lancima,ali i jako mali potez mojih ruku natera lance da se pomeraju i tako ispeku moje zglobove. Iznova i iznova.

"Pol,puštaj me odavde."

"O ljubavi ne. Potrebna si mi još dugo, dugo, možda na par godina."

"Godina? Slušaj,nemam pojma koji je dan,koliko je sati, ne znam gde sam, ali znam da je moja porodica u opasnosti i moram da spasem svoju sestru. Odmah!"

Zatvori vrata,te se nasloni na krevet.

"To je tužno,jer i ja moram da spasim svoju porodicu."

"Kao da me je briga za tebe! Ili tvoju porodicu! Jedino za šta me je briga to je moja porodica za koju živim! Moja sestra je u smrtnoj opasnosti, možda je već mrtva."

"Moja ćerka boluje od raka."

"Uzeo si krv. Spasi svoje dete, Pol. Šta više želiš?"

"Da bismo spasili jednu osobu potreban je litar vampirske krvi."

"Znači da ste spasili samo pet osoba.."

Zagledam se u jednu tačku.

"A na spisku ih ima 167."

Okrenem glavu ka njemu te ga besno pogledam.

"167?! Nadam se da si već spasio svoje dete jer nećeš uzeti više nijedan litar moje krvi a kamoli još sto i nešto."

Pol krene da se smeje.

"Ti nisi jedini vampir ovde. Ovo mesto vrvi od vampira."

Skloni se od kreveta, te stavi ruku na kvaku.

"Da, dao sam tvoju krv svojoj ćerci. I uspelo je. Trenutno spava."

"Kada bi samo znala kakvog gada od oca ima. Možda bi joj draže bilo da je mrtva."

Pol me ljutito pogleda.

"Pored toga što sam fizički nenormalno jaka, psihički umem da ubodem tamo gde najviše boli,zar ne?"

"Poznato ti je ime Ian Blek?"

Zaustavi mi se dah na trenutak.

"Vidiš da nisam jedini koja ubada tamo gde boli."

"Gde je moj otac?"

"Dve sobe pored. Oh, na samrti je. Znaš,ne krivim te što svoju majku smatraš za kučku, ona ga je ostavila na cedilu. Tvoj otac je Sofia, zbog tvoje majke ovde."

Otvori vrata.

"Sada smo kvit."

Onda izađe, i zaključa vrata ponovo.

Moj otac je ovde?

Muče ga kao i mene?

I naravno da je Helena kriva za to. Ko bi drugi žrtvovao svoju porodicu za svoje dupe?

Helena Blek.

Najodvratnija osoba na svetu.