Trebas mi sad, kao nikad, kao nekad

1.

-Mislis li da cu ucpeti?

-Naravno da hoces,ne brini se!

Sofija i Danijela cekale su u hodniku izdavacke kuce da saznaju da li ce Sofija uspeti da objavi svoju prvu knjigu.Objava te knjige znacila bi ostvarenje Sofijinih snova.Jos kao dete mastala je o tom trenutku,trenutku u kojem ce ljudi sirom sveta moci da procitaju njenu knjigu,u kojem ce moci da na koji sat zavire u njena mastanja i njene snove,njene neostvarene zelje.Bila je uzbudjena, ali i uplasena, istovremeno, pokusavala je da se priseti kada se poslednji put osecala tako,mozda u srednjoj skoli ili pak osnovnoj, nije znala, znala je samo jedno, sta god da se desi ovaj dan ce ostati upamcen,kako god se zavrsio.

-Gosopodjica Sofija? Iz kancelarije je izasao visok, crn i vrlo zgodan muskarac Sofijinih godina. Sofija ga iznenadjeno pogleda, odnekud joj se ucinio poznatim, ali brzo otera tu pomisao i pridje mu.

-Da,ja sam.

-Drago mi je, ja sam Relja, direktor ove izdavacke kuce. Hteo sam licno da popricam sa vama i da vam cestitam, uskoro ce ceo svet cuti za vas i vasu knjigu. Poceli smo sa stampanjem!

Sofija nije znala sta da kaze od srece, pa se vec u sledecem trenutku nasla u zagrljaju svog novopecenog izdavaca.Kada je shvatila sta je zapravo uradila, istom brzinom se udaljila od njega i na pristojnoj razdaljini mu se zahvalila a zatim i uputila ka Danijeli, sa veoma rumenim obrazima.Danijela ju je posmatrala sa strane i dalje u neverici da su konacno uspele i da ce se vec za koji dan kod nje u biblioteci prodavati knjiga njene najbolje drugarice, neverovatno zar ne?

* * *

Autobus je upravo prosao pored table koja je ukazivala na to da su upravo usli u Smederevo,grad Sofijinog detinjstva.Kroz autobuski prozor Sofija je jasno mogla da vidi grad, nije ovde bila otkako je upisala fakultet, dakle punih pet godina i tek je u ovom trenutku shvatila koliko joj je zapravo nedostajao ovaj grad. Autobus je prolazio kraj trga, crkve, biblioteke, osnovnih i srednjih skola,nocnih klubova,sve ju je to vracalo u proslost i obnavljalo joj stare uspomene, za koje je ona bila sigurna da su izbledele tokom ovih pet godina, ali nisu.Autobus je stao, ovo je bila njena stanica, izaci ce ovde i vec ce za koji minut biti u svojoj ulici,kuci,sobi, da li je bila spremna za to?

Nakon sto je izasla uputila se ka svojoj kuci, kuci u kojoj ju je cekala porodica, otac,majka,brat,baka i deka, osecala se srecno sto ce ih sve ponovo videti, ali opet i bojala se,nisu je samo oni tu cekali, tu je bio i on. Iako su prosle pet godine,nista se nije bilo promenilo,ulica je i dalje bila ista, kao i brdo,oduvek ga je mrzela, a tu su bile i radoznale komsije koji su virili kroz svoje prozore i posmatrali umorne prolaznike.Kuca je takodje bila ista, sve je bilo isto, sve osim nje,samo se ona promenila. Naucila je da zivi,srecna i zadovoljna, nekad krha i depresivna devojcica, postala je jaka i snalazljiva devojka, puna samopouzdanja, devojka koje ce sada zakoraciti u svoje dvoriste i posle pet godina ponovo otvoriti staru knjigu,knjigu uspomena.Otvorila je kapiju i sada bez straha zakoracila u dvoriste, zacuvsi kapiju ulazna vrata od kuce se otvorise i iz nje izjurise svi clanovi Sofijine porodice, ljudi koji su joj toliko nedostajali.Kada ih Sofija spazi pustila je kofere i potrcala im u zagrljaj,placuci od srece, posle toliko godina je tu, sa njima i nista joj od toga vise nije potrebnije, samo oni.

Vec nakon nekoliko sati nasla se tu, u svojoj sobi,sobi punoj skrivenih tajni i uspomena, za koje cak ni ona nije bila svesna da su postojale, sve do sad. Pospremajuci svoj ormar, u negovom samom dnu, ispod zimskih stvari, naisla je na kutiju,kutiju uspomena.Posto ju je otvorila i na samom vrhu natrpanih stvarcica naisla na CD Divljih jagoda i nakon sto je pustila svoju nekada omiljenu grupu,zazelela je da istrazi kutiju do kraja.I sada dok su iz starih zvucnika dopirali glasovi clanova benda Divljih jagoda Sofija je odlucila da se suoci sa uspomenama, sta god one izazvale u njoj.Prvo na sta je naisla to je bio jedan od onih 'specijalnih' rodjendanskih poklona, onih poklona koji se ne otvaraju pred svima.Seacala se tog rodjendana, kao i poklona, napravio joj ga je Marko za njen cetrnaesti rodjendan,bio je to rucni rad, na mekom drvetu sa zalepljenim bitnim uspomenama i vaznim datumima. Velikim slovima bio je ispisan datum 15.03.2013. godine ispod kog su stojala dva papirica napravjena tako da se odlepljuju, na kojima je pisalo 'Ovo otvaras po zelji!', i naravno da nije zelela da ih otvori, naravno da nije ali ih je ipak otvorila, nije znala zasto kao ni zbog cega. I da, kao sto je i znala, ispod tih papirica nalazile su se dve slicice, slicice na kojima je bio on u osnovnoj skoli. Secala se da dugo godina nije mogla da se uspava a da ne pogleda njegovu sliku ili bilo sta njegovo,ali vec proteklih pet godina nije ni pomislila na njega, bar ne svojom voljom. Brzo zatim je vratila papiric preko slike i odgurnula poklon sto dalje, plasila se. Plasila se neujednacenog kucanja njenog srca,znojenja njenih dlanova kao i ponovno budjenje zelje u njoj da ga ponovo vidi. Paznju joj je zatim odvukao album sa slikama, njen cetrnaesti rodjendan.Prva slika je bila njena, naravno sa slagom po licu, to se nekako podrazumevalo, sledeca slika je bila sa Saskom i Miom,drugarica iz osnovne skole i sestra, iako su idalje u kontaktu, mnogo su joj nedostajale njihove sale, osmesi, njihovi propali izlasci, saveti, nedostajalo joj je svakodnevno vidjanje sa njima.Daljina je ucinila svoje, iako su bile svo vreme u kontaktu, retko su se vidjale, sto je u Sofiji trenutno izazvalo veliko kajanje, mozda je ipak trebala da dolazi. Bile su tu jos dve slike, jedna iz srednje skole iz poslednje klupe, sa Anicom, kao i slika sa Danijelom iz biblioteke, ispod slike sa Danijelom je stajao natpis 'zaludjenici' , Sofija se samo nasmejala i zatvorila album. Paznju joj je zatim odvukla polica sa knjigama, bilo je tu dosta knjiga, knjiga iz njenih tinejdzerskih dana, dugo ih je posmetrala a zatim izvuce jednu, bila je to knjiga 'Dok nisam srela tebe'-Dzodzo Mojes,Sofija otvori prvu stranu i na svoje veliko iznenadjenje ugleda sliku, opet on, otkucaji srca joj se opet ubrzase, ona brzo zatvori knjigu i vrati je na svoje mesto, zatiim se spusti na krevet gde utonu u dubok san.