Trebas mi sad, kao nikad, kao nekad

4.

Te veceri klub je bio prepun,devojke su nakon dobrih petnaest minuta guranja kroz guzvu,konacno stigle do jednog dela sanka na kome je radio Dejan. Na sebi je imao belu kosulju i farmerice,nosio je naocare koje su mu vrlo smesno stajale, primeti Sofija. Kada ih je ugledao na njegovom licu se pojavio vrlo prijatan osmeh.

Dejan: Devojke?

Devojke: Pozdrav, Dejane! Natoci nesto za nas!

Dejan im je ubrzo preko reda natocio pice a zatim dodao: Aleksa i Relja su vam tamo u onom separeu ako vas zanima!

Devojke: Hvala na obavestenju!

Krenule su u potrazi za praznim stolom ali naravno da ga nije bilo nigde, tako da su se posle duzeg setanja po klubu vratile kod Dejana za sankom. Safija je protiv svoje volje, ocima pazljivo pretrazivala separee u nadi da ce u nekom od njih ugledati Aleksu.

Saska: Da li si ga nasla Sofija?

Sofija se na te reci trgla i zbunjeno pogledala u Sasku: Sta? Koga?

Mia: Sofija, procitale smo te.

Sofija: U to sam sigurna.

Anica: Ako hoces, mozemo do njihovog separea?

Sofija: Ni u ludilu!

Devojke su se na Sofijine reci samo nasmejale i vratile zabavi. Jedno pice, drugo...peto. Vece je polako prolazilo, bas kao i Sofijina nada da ce ugledati Aleksu. Neces ni da se javis!, zacula je dobro poznati glas a onda se i okrenula. To je bio Marko.

Sofija: Ej, otkud ti?

Marko: Evo, izasao sam malo sa drustvom,ti?

Sofija: Takodje.

U tom trenutku se iz guzve pojavio Aleksa i prisao Sofiji. Zagrlio ju je sa ledja, a zatim spustio lagan poljubac na njen obraz. Sofija je osetila njegov parfem, dodir, mekocu njegovih usana na njenom obrazu, osecala se kao u najludjim snovima. Na trenutak se prepustila masti i pustila da je osecanja nose, ali ubrzo se vratila u stvarnost i izmakla se iz njegovog zagrljaja.

Sofija: Aleksa?

Aleksa: Da, ja sam. Cao Marko.

Marko: Cao.

Marko i Aleksa su se znali jos iz osnovne skole i tad su bili dobri drugovi, ali vremenom je to prijateljstvo izbledelo. Sofija nije znala kako, kao ni zbog cega se oni sada ne druze kao nekada, ali znala je da mora da postoji ozbiljan razlog za to. Jer poznavajuci Marka on prijateljstvo sa nekim ne prekida zbog glupih razloga.

Marko: Sofija, docicu sutra po tebe, idemo na kafu.

Sofija: Vazi, cujemo se.

Marko: Cujemo se.

Marko je izgledao veoma iznenadjen i znerviranim korakom se udaljavao od Sofije gubivsi se polako u masi.Sofija se okrenula ka Aleksi da ga bolje vidi. Imao je usku belu majicu sa raskopcanom tekses kosuljom preko i tekses farmericama, izgledao je neverovatno, kao i obicno.

Aleksa: Hoces li da izadjemo malo napolje?

Sofija: Bilo bi dobro.

Zatim ju je uhvatio za ruku i pazljivo provukao kroz idalje prepun klub. Napolju je bila prohladna prolecna vecer a kako su bili blizu Dunava bilo je jos hladnije, ali to njoj nije smetalo, jer bio je on tu, pored nje, nista joj vise nije trebalo. Odvukao ju je do obale Dunava, a zatim jednim pozarnim stepenicama do vrha jedne zgrade. Kada se Sofija popela gore ostala je bez reci. Pogled je bio fenomenalan. Pred njima se pruzala nocna slika Smedereva, sa po nekim osvetljenim prozorom na susednim zgradama i osvetljenim glavnim ulicama. Nebo je bilo prepuno zvezda koje su kako se Sofiji cinilo sada sijale mnogo vise nego ikada pre. Pazljivo su seli na ivicu terase zgrade i u tisini posmatrali grad koji se prostirao ispred njih, grad njihove nemoguce ljubavi.

Aleksa: I? Kako ti se cini?

Sofija: Prelepo je...

Aleksa: Drago mi je da ti se svidja.

Sofija: Odakle znas za ovo mesto?

Aleksa: E pa sad...

Sofija: Reci mi jos da je u tvojem vlasnistvu?

Aleksa: Naravno da jeste. Mislim, ko ne bi voleo da poseduje nesto ovako?

Sofija: U pravu si. Ovaj pogled predstavlja mnoge snove u javi.

Aleksa: Hmm,imas dobar recnik. Da ne pises knjige kojim slucajem?

Sofiju je nesto preseklo u tom trenutku, to je bio strah, strah da ce on saznati ko je ona u stvari.Prisetila se onog dana, kada je dosao u biblioteku sa njenom knjigom u ruci, zeleci da sazna nesto vise o spisateljici, Sofiji, a to nije smeo nikako da sazna, nije smeo da zna da je ona napisala tu knjigu.

Sofija: Ne lupaj, molim te! Ja samo mnogo citam.

Aleksa: I radis u biblioteci?

Sofija: Privremeno.

Na trenutak su zacutali, bili su zauzeti posmatranjem neba i zvezdi koje su znatno vise nego obicno sijale. U jednom trenutku primetivsi jednu zvezdu padalicu Sofija zatvori oci i zazeli zelju, a zatim ih otvori i ugleda kako je Aleksa netremice posmatra. Pogledala ga je direktno u oci, videla je opet onaj sjaj koji je imao kad god bi je pogledao.Skinuo je svoju teksas kosulju i prebacio je lagano preko Sofijinih ramena,bez ijedne reci. Dok je jos stajao tako, sa rukama na njenim ramenima, desnu ruku pruzi ka njenom obrazu i pomilova ga lagano polako se priblizavajuci njoj. Ubrzo joj je spustio lagan poljubac na levi obraz, a zatim se sve vise i vise preblizavao usnama. Vec u sledecem trenutku Sofija je mogla da oseti njegove usne na svojima, ukus njegovih usana u svojima, polako je podigla ruku i stavila je na njegove grudi. Osetila je nejednako, ubrzano kucanje njegovog srca, bas kao i svog, i sada, u ovom trenutku, dobro je znala da nema nazad, vise nista nece biti kao pre.

* * *

ZVVVVVVVVRRRRRRR

Sofija je i dalje spustene glave na jastuku pokusavala rukom da pronadje telefon koji joj je neprestano zvonio. Prokletstvo! ,pomisli u sebi kada se prisetila da ga je ostavila na stolu, morace da ustane ili da nastavi da slusa kako zvoni. Ne otvarajuci oci ustala je i polako krenula ka stolu u potrazi za telefon. Ubrzo ga je nasla, a zatim se brzinom svetlosti opet baci na krevet pokusavajuci da pogodi dugme za prihvatanje poziva. Zvuk koji je odzvanjao njenom sobom vec duze vreme ju je nervirao, mora da ga promeni, shvatila je. Prislonila je slusalicu na uvo ususkavajuci se u jos topao i jos udobniji nego malo cas krevet.

Sofija: Halo!

Marko: Napokon! Pa gde si ti?

Sofija: U krevetu, spavam?

Marko: Hmm u cijem tacno krevetu ako sme da se zna?

Sofija: O Boze...u mom...naravno...

Marko: Da li si sigurna?

Sofija: Na sta ciljas Marko?

Marko: Za pola sata sam ispred tvoje kuce. Budi spremna.

Prekinuo je vezu ne dopustivsi Sofiji da bilo sta kaze. Nastavila je da lezi u krevet pokusavajuci da shvati razgovor sa Markom kada su pocela da joj naviru secanje na proslu noc. Setila se zagusljivog kluba, Alekse, zgrade, neverovatne terase sa neverovatnim pogledom, O Boze!, setila se svega. Idalje je na sebi osecala miris njegovog parfema, njegove dodire, otkucaje njegovog srca jos je osecala na svom dlanu, bas kao i sinoc, kad je onako ubrzano kucalo.

Bila je srecna.Istinski srecna. Ostvarila joj se najveca zelja do tada, konacno je dobila ono sto je htela. Aleksu. I sada ga nece pustiti, kao sto ga ni nikad pre nije mogla pustiti, nece ni sad. Prisecala se koliko je dugo mastala o tom trenutku, koliko je dugo cekala na njega, konacno ga je prozivela. Neverovatno zar ne? Snovi se izgleda ipak ostvaruju!

Za svoj trinaesti rodjendan kada je duvala svecice prvi put je istinski zazelela nesto, to je bio on, i od tada, od tog rodjendana pa sve do danas, on je bio u svakoj njenoj zelji, u svakom snu, u svakom uzdahu, u svemu, bio je samo on. Zelela ga je kao druga, kao nekog kome bi znacila i ko bi joj znacio, kao podrska, zelela je da ona bude sve njegovo bas kao sto je i on sve njeno. Sreca, radost, ljubav, svako lepo osecanje koje je mogla samo da pozeli stvarali su jednu jedinu rec, jedni jedino ime, Aleksa.

I sada ga je verovali ili ne i dobila, imala je njega, Aleksu. Bila je sigurna da ga nece nikada pustiti da ode, nikada.