Trebas mi sad, kao nikad, kao nekad

Untitled Part 9

Sofija je uplaseno stajala i netremice posmatrala coveka koji je stajao naspram nje. Bio je mnogo visi i jaci od nje, primetila je, znala je da nema sanse da se na bilo koji nacin izbavi i pobegne, sustigao bi ju je. Polako je poceo da ide ka njoj, a ona samim tim da se udaljava od njega i krece unazad. Ne gledajuci iza sebe u jednom trenutku se saplela i pala na zemlju udarivsi glavom o pod. Izgubila je svest.

''Sta....sta se desilo?'' Sofija je buncala polako dolazeci k sebi, ''Gde.... gde sam?". Osecala je jake bolove u predelu potiljka, plasila se da otvori oci i vidi gde se nalazi. Znala je da se nalazi na nekoj mekanoj podlozi, nekom krevetu poput onog u njenoj sobi O kako bi to samo bilo lepo , pomisli ona i onda otvori oci. Aleksa. Okej, sad sam definitivno poludela, ugledala je Aleksu, a zatim pogledala oko sebe, videla je svoju sobu, bas onakvu kakvu ju je ostavila a zatim okrenula glavu opet ka Aleksi Da, definitivno sam poludela... "Sofija", zacula je Aleksin glas, ''Sofija" ponovo, slika je pocela polako da se izostrava i sada je jasno videla Aleksu.

Sofija: Aleksa?

Aleksa: Da, ja sam.

Sofija: Sta...sta se desilo?

Rekla je pokusavajuci da ustane iz kreveta.

Aleksa: Ne brini se, na sigurnom si. Kako si?

Sofija: Zbunjeno.

Aleksa: Uhhh, znaci dobro si?

Sofija: Predpostavljam. Kako sam dospela ovde?

Aleksa: Ja sam te doveo.

Sofija: Ali kako? Ko je bio onaj covek?

Aleksa: Nista ne brini. Bezbedna si.

Sofija: Nisi mi odgovorio.

Aleksa: Ne znam ko je bio. Stigao sam bas kad si pala, razdrao sam se i potrcao. Tada me je ugledao i brzo pobegao, nisam uspeo da ga stignem, ali sam zato uspeo da zapisem broj tablica.

Sofija: Nisi valjda javio policiji? Ne mogu stvarno da se time bakcem.

Aleksa: Ne brini, nisam. Kao prvo ja ne bih dozvolio da se ti mesas u to, bitno je da si ti dobro i na sigurnom.

Sofija: Sta ces sa brojem tablica?

Aleksa: Poslao sam ga bratu, istrazice on.

Sofija: Nadam se da neces napraviti neku glupost.

Aleksa: Veruj mi.

Tada su im se pogledi sreli.Sofija je opet imala isti onaj osecaj kao i one veceri na onoj zgradi, da je iskren, znala je to, zelela je da veruje u to, ali samo jedan deo nje, drugi je odbijao i da pomisli na njega. U tom trenutku je zacula glasove u hodinku i naglo se trgla i skocila iz kreveta. " Aleksa koliko ima sati?"

Aleksa: 10?

Sofija: Jao ne. Kako ces sad da izadjes?

Aleksa:Na vrata?

Sofija: Ne budi smesan. Ne znam da li bi nas moji prvo ubili ili bi to ucinili ipak tvoji.

Aleksa: To si u pravu.Pa sta cemo onda?

Sofija: Zasto si uopste ostajao ovde? Zato nisi odmah otisao?

Aleksa:I tebe da ostavim samu? Nikad vise.

Sofija: To cemo jos videti.

Aleksa: Videcemo.

Nije znala kako da ga izbaci iz sobe a da ga ostali ukucani ne vide, a nije smela nikako da rizikuje da ga vide. Njeni bi napravili haos kada bi saznali da dovodi muskarce kuci, a jos kada bi saznali da se radi o Aleksi,Gojkovom sinu,nije smela ni da pomisli sta bi se desilo. Aleksin otac Gojko se jedno vreme u svojoj mladosti zabavljao sa Sofjinom tetkom Sladjom. Gojko i Sladja su se mnogo voleli, svi su im zavideli na toj ljubavi, sve do jednog dana. Sladja je imala 24 godina i zatrudnela je, s nestrpljenjem je ocekivala da to saopsti Gojku i da se onda vencaju, kada je zaprvo on njoj saopstio da se zeni. Naime, po obicajima njegovih predaka svakom detetu iz te porodice je vec pri rodjenju bilo odluceno za koga ce se udati ili ozeniti, u zavisnosti od pola, pa tako i njegovom ocu. Njegov otac iako je to znao, nije se mogo odupreti osecanju koje ga je vuklo Sladji pa je tako i isao protiv porodice, ali ne zadugo. Jednog dana su stigli svatovi i doveli ga pred svrsen cin, gde Gojko nije imao izbora, bilo je sve ili nista, i tada je podpisao vencani list, dok ga je Sladja cekala. Naravno kad je cula za to, nije ni htela da ga vidi a kamoli da mu kaze za dete, uprkos svemu zelela je da rodi, ali nije uspela. Vec u cetvrtom mesecu trudnoce imala je saobracajnu nesrecu i izgubila bebu. Dugo je bila u ocajnom stanju a onda je upoznala Jovana i on je postao njeno novo jutro, nova zora, njeno sve. Sada zive srecno u svojoj tridesetij godini braka sa dvoje dece Sofijinih godina. Aleksin otac Gojko je takodje u srecnom braku u kojem ima tri sina, od kojih je Aleksa najmladji. Gojko i Sladja se od onog tmurnog dana nisu sreli nikada vise, ali svi i dalje negde duboko u mislima i srcu znaju i osecaju da i dalje ima ostataka te ljubavi. Sofijin otac nije mogao da podnese bol svoje starije sestre pa se jos u ranoj mladosti sukobio sa Gojkom, i to traje cak i dan danas, i dan danas su komsije koje ne mogu ni da se gledaju a kamoli pozdrave na ulici.

ZVVVVVVVV, telefon je zazvonio i Sofija je odskocila. Za trenutak se uplasila da je neko na vratima ali hvala Bogu to je samo telefon."Aleksa, zove me Saska, nemoj da si pisnuo. Ionako su vec dovoljno bile ljute na mene zbog tebe.Jasno?" Aleksa ju je pogledao i uputio joj je jedan maleni osmehcic,a zatim klimnuo glavom i zacutao. "Saska?"

Saska: Hej,hajde sidji do biblioteke ako si slobodna, imam nesto da ti pricam.

Sofija:Volela bih ali ne mogu, zauzeta sam danas. Ali pricaj ovako,osecam neko ushicenje u tvom glasu.

Saska: Uff, ali zanima me tvoja faca kad budes bila cula ovo. Video poziv?

Sofija je pogledala u Aleksu a zatim brzo odgovorila: Nikako!

Saska: Dobro, dobro! Onda cu ovako da ti kazem.

Sofija: Slusam.

Saska:Smuvala sam se sa Dejanom!

Sofija: Smuvala si se sa Dejanom?

Saska: Da, zamisli.

Za Sofiju je ovo bilo veoma neocekivano. Znala je da je Dejan Saski od ranije privlacan, ali nikad nije izjavila da bi svojevoljno bila sa njim, uvek su Sofija i Aleksa bili razlog toga, sada nije znala kako da odreaguje.

Saska: Sofija? Si tu? Sofija?

Sofija: Jesam, jesam. Tu sam. Samo sam iznenadjena. Pa lepo. Bas sam srecna zbog vas.

Saska: Moram da idem, cujemo se.

Sofija: Cujemo se.

Sofija se spustila na krevet i tako cuteci sedela, ne mogavsi i dalje da veruje sta se desava. Ono o cemu su stalno pricale u svojim tinejdzerskim godinama, ono o cemu su se uvek salile, za sta su se svakodnevno smejale, dogodilo se. Mia i Relja, Saska i Dejan, ona i Aleksa, sve joj je to izgledalo poput neke tada zanimljive, smesne sale, a sada poput nekog sna, sna koji je sanjala u svojim kratkim srednjoskolskim nocima. Osetila je bol u stomaku, gladna je, a zatim pogledala u Aleksu koji ju je netremice posmatrao sa neodoljivim osmehom na licu poput nekog deteta koje je nevino kaznjeno, na trenutak zamisli kako bi sada sve bolje bilo da nikada nije ni saznala za tu prokletu opkladu, ali brzo otera tu pomisao i ustade ''Idem po dorucak. Jescemo ovde jer nemamo izbora. Usput cu da proverim da li moji kojim slucajem idu nekud danas i da li cu imati priliku da te pre nego sto padne mrak ispratim." krenula je da izlazi a zatim se brzinski okrenula" Nemoj slucajno da ti je palo na pramet da izadjes iz sobe a kamoli da dirnes neku stvarcicu u sobi, raskomadacu te!", a zatim je izasla i zatvorila vrata za sobom.