Trebas mi sad, kao nikad, kao nekad

2.

Sofija je sada sa poptuno druge strane kluba posmatrala tu trojku, Relju,Dejana i Alesku.Nije mogla i dalje da poveruje u sve to, kako je moguce? Jos uvek nije bila spremna da ga ponovo vidi, bar ne tako iznenada. Sad kada ga je ovako posmatrala, krajickom oka, nije znala sta oseca,bila je zbunjena. Aleksina nekada razbarusena crna kosa, sada je bila uredno namestena,bas onako kako prilici decku njegovih godina.Osmeh je i dalje bio tu, ulepsavao mu lice,zajedno sa neverovatnim rupicama na obrazima koje je i Sofija imala. Kada su se 'upoznali' te veceri u klubu pogledao ju je direktno u oci, kao nikad pre i tada je Sofija prvi put ugledala sjaj u ocima tog muskarca, muskarca za kojim je toliko ludela. Sada je taj muskarac,tim sjajnim ocima,iz svog separea posmatrao klub, posmatrao je devojke, bilo joj je jasno da trazi nekog, ali koga, to nije znala.Da li je ona to ljubomorna? Nije znala. Znala je samo da je Aleksa sad jos lepsi nego ranije, bio joj je veoma privlacan bez obzira na mrznju koju je pokusavala svo ovo vreme da probudi u sebi.

U prepunom klubu, punom zagusljivog dima i njoj nepoznatih ljudi, Sofiji su pocele da se vracaju uspomene, uspomene na proslost,na Aleksu.Setila se trenutka kada ga je prvi put spazila u osnovnoj skoli, imao je fiziku. Posmatrala ga je sa druge strane hodnika i u njemu videla ono sto niko nije, videla je mirnog i usamljenog decka, decka koji je izgledao usamljeno, napusteno, iako to nije bio. Sedeo je ispred ucionice na klupici razmisljajuci o ko zna cemu dok mu je pogled bio upucen ka Sofiji, zapravo, to je bio prvi put kada je Sofija osetila da postoji nada i od tada se nije prestala nadati, cak i sada u ovom prepunom klubu, dok je on ocima trazio ko zna koga, ona se nadala.

Primetila je da joj Relja prilazi pa mu je uputila blag osmeh u znak ponovnog pozdrava.

Relja: I?

Sofija: Sta 'I'?

Relja: Izgledas mi kao da se dosadjujes?

Sofija: Ne, to nikako. Samo sam malo umorna.

Relja: Mogao sam i misliti, razumemo se.

Sofija mu je ponovo uputila isti onaj osmeh od malo pre,pokusavajuci da smisli strategiju kako da pobegne iz kluba,morala je da ode, znala je to. Iako joj je bilo predobro u klubu, bar prva polovina veceri koju je provela sa drugaricama, sada je morala da ode, zbog Alekse. I upravo je shvatila da ga je izgubila iz vida, pogledom je pocela da pretrazuje klub,ali ne, nema ga.U super, otisao je!, pomisli Sofija, a zatim se obrati Relji:

Ja...ovaj...moram da idem. Vidimo se!

I bas u tom trenutku kad se Sofija okrenula i krenula ka izlazu, sa zeljom da pobegne od Relje, BUM! Vec u sledecem trenutku bila je polivena crvenim vinom, njena pa do skoro, najomiljenija majica je sada bila prelivena crnim vinom. Sofija je netremice posmatrala svoju majicu pokusavajuci da sakrije bes, zatim je pogled spustila ka polomljenoj casi na podu pa onda se, ne podigavsi pogled,obratila osobi koja ju je polila:

"Sta kog djavola?!" A onda je primetila dobro poznate listove, zatim je polako pocela da podize glavu i u neverici posmatrala decka koji je kao skamenjen stajao nasuprot nje.Nakon dobro poznatih listova usledila su dobro poznata ramena, ramena na kojima je toliko dugo zamisljala naslonjenu svoju glavu ili ruke obmotane oko njih, zatim je usledila i glava, a sa njom i neverovatan osecaj. Sofija je pocela da se trese, vec u sledecem trenutku nije znala ni gde je, ni sta je, naslonila se na sank, a zatim pokusala da se pribere, sto je i uspela. Niko nije bio bolji od Sofije kad je u pitanju skrivanje emocija, umela je tako dobro da ih sakrije da niko to ne primeti, sto je i sada uradila. Ubrzo se pribrala a zatim opet pogledala u Aleksu koji ju je i dalje posmatrao,skamenjen ,a onda je progovorio.

Aleksa: Znas, mogla bi da pazis gde ides!

Sofija: Molim?

Aleksa: Sta molis? Pice si mi prosula!