Trebas mi sad, kao nikad, kao nekad

5.

Marko: I? Slusam te.

Sofija: Sta? Budi jasan.

Marko: Da li bi nesto trebalo da znam?

Sofija: Reci na sta ciljas.

Marko: Dobro ti znas na sta ja ciljam.

Sofija: Aleksa?

Marko: Da, Aleksa.

Sofija: Marko, koji je tvoj problem?

Marko: Ti i Aleksa, ako bas zelis da znas.

Sofija: Slusam te.

Marko: Misleo sam da je on proslost. Misleo sam da si ga prebolela, da si pametnija i da mu se vise ni u ludilu ne bi vratila.

Sofija: Molim?

Marko: Da. Ne znam sta da mislim. Zar i posle svega sto ti je uradio?

Sofija: A sta mi je to tacno uradio?

Marko: Sofija, koliko godina si ga posmatrala sa strane, volela, branila, koliko tacno? 4? 5?

Sofija je vec sad znala da se ovaj razgovor nece zavrsiti dobro. Znala je da nece imati sta da mu odgovori na kraju. Znala je da ce ona biti porazena u svakom slucaju. Sa velikom zeljom da prekine ovaj razgovor ali baz dobrog izgovora, nastavila je da slusa Marka.

Marko: Ja sam svo to vreme bio uz tebe, i kad si plakala i kad si se smejala, bio sam pored. Tu sam bio da te utesim i da te oraspolozim a on? Sta je on radio za to vreme? Jurio je druge devojke i tebe pravio ljubomornom. Uprkos tome sto je znao za tvoja osecanja cinio te je tuznom, namerno te je povredjivao, a kazu da ko jednom povredi nekoga, povredice ga opet. Zar ne? I ti sad, devet godina nakon tog dana, nakon toliko suza i bola koji ti je zadao, vratices mu se? Da li je to normalno? Sta mislis?

Sofija nije znala sta da odgovori, bio je u pravu za sve sto je rekao, i ona se plasila da ce je opet povrediti, ostaviti alii...volela ga je, bez sumnje. Vec devet godina pokusava da bude sa nekim drugim, da zavoli nekog drugog, da ne misli na Aleksu, i mozda, ali samo mozda na trenutak bi i uspela da ostvari nesto od toga, ali onda bi ugledala Aleksu, negde, u polazu, i vec u sledecem trenutku bi mu se vratila, svaki put iznova i iznova. Znala je da ma sta god radila, ne moze pobeci od njega, njegove ljubavi.Cak i da je opet povredi, ostace uz njega, bez sumnje.

Sat vremena kasnije Sofija je sedela u praznoj biblioteci i razmisljala o dogadjajima koji su se izdesavali u poslednjih nekoliko nedelja. O izdavanju knjige. O slucajnom susretu sa Reljom. O povratku u grad detinjstva. O Aleksi.Bila je zbunjena, izgubljena. A onda je zacula necije korake iza sebe, polako se osvrnula i ugledala Aleksu kako ide ka njoj. Isao je polako, za divno cudo jer je on bio od onih koji imaju brz hod,razmisljala je Sofija. Prisecala se vremena dok ga je posmatrala kako se sa drugovima vraca iz skole, isli su neverovatno brzo, da bi ih stigla morala je da potrci, u ranim godinama dosta je trcala, a onda je pocela da se menja.Sada joj je prilazio drugacijim korakom, na drugaciji nacin, pomalo nesigurno cinilo joj se.

Aleksa: Cao.

Sofija: Cao.

Pogled mu je bio upucen ka njegovoj desnoj nozi koju je pomerao levo-desno.Sofija ga je jedno vreme posmatrala, nikada ga do sada nije videla ovakvog,izgledao je bas slatko. I nakon duze pauze upita ga: Pa sta ima?

Uputio joj je blag osmeh, a zatim rece: Nista. Kod tebe?

Sofija: Nista.

Pogledao ju je opet,Da li je on to stidljiv ili?, posmatrajuci ga sa strane nije mogla tacno da shvati, ali pogled ga je pomalo odavao.

Aleksa: Ja...zapravo...dosao sam da pricamo...o onom sinoc.

A zatim je podigao desnu ruku i pocesao se po potiljku.OHooo, stvarno se postideo,shvati Sofija.

Sofija: Aha, da...naravno...

Aleksa: Ja...ustvari...bilo mi je...ne...ovaj...ja sam...ne bre...

Sodija: Reci slobodno.

Aleksa: Svidjas mi se i stvarno bih voleo da pokusamo, naravno ako ti to zelis...

Sofija je ostala zaledjena u mestu, ovo nikako nije ocekivala, iznenadio ju je, uhvatio ju je nespremnu. Stajala je tako duze vreme a zatim se pribrala i pokusala smireno da mu odgovori: Ja...ovaj...pa nista nas nece kostati da pokusamo... mislim... mozda ovaj...

Aleksa: Uspemo?

Sofija: Da, uspemo.

Bas na vreme,pomisli Sofija kada su biblioteku napunili radoznali tinejdzeri trazeci odredjene skolske lektire i ljubavne romane. Dok se Sofija zabavljala njima, krisom je posmatrala Aleksu koji je i dalje u biblioteci setao medju redovima sa knjigama i pazljivo citao naslove. Izgledao je tako slatko medju tim knjigama, osetila je potrebu da otrci do njega i da ga zagrli ali suzdrzala se, misleci da je jos uvek rano za tako nesto. Biblioteka je celog tog dana bila prepuna ne dopustajuci Sofiji i Aleksi ni na minut da ostanu sami, sve do samog zatvaranja, do veceri. Napolju je bilo toplo letnje vece a samim tim je i biblioteku prekrio vecernji mrak, stavsi napokon sami Sofija pridje Aleksi koji je i dalje istrazivao knjige. Sada je u rukama drzao jednu od Sofijinih omiljenih, sto ju je pijatno iznenadilo.

Sofija: Dzodzo Mojes i ti? Hmmmmm

Aleksa: Hmmmm, sto da ne?

Sofija: Znaci tako?

Uputio joj je iskren osmeh sto je u Sofiji izazvalo buru u stomaku, a zatim dodao: Svidja mi se naslov.

Sofija: Dok nisam srela tebe?

Aleksa: Dok nisam sreo tebe.

Tada ju je pogledao istim onim pogledom kao i ono vece u klubu, kada su se 'upoznali', istim onim pogledom kojim ju je i sinoc posmatrao na vrhu one zgrade, pogledom koji je samo ona razumela.