Trebas mi sad, kao nikad, kao nekad

8.

Sofija je stajala ispred biblioteke i gledajuci u prozor na njenom krovu sakupljala snagu kako bi usla unutra i suocila se sa drugaricama. Znala je da su sve cetri mnogo ljute i da ce sta god da im ona kaze reci da nije u pravu i da nije to trebala da uradi, ali jeste, morala je. Sa nadom da ce je bar neka razumeti otvorila je teska drvena vrata i laganim i nesigurnim korakom krenula unutra. Biblioteka je bila prazna, slabo osvetljena jer je napolju poceo da pada mrak. Posto se popela stepenicama do gornje sobice i ugledala devojke, osetila je popreke poglede upucene njoj.

Sofija: Hej!

Devojke su je i dalje posmatrale, ne progovorivsi nista. Sofija je vec znala da ce biti tesko, ali ne ovoliko. Vise nije bila sigurna da ce moci ijedna od njih da je razume, znala je da ce kad-tad u toku ovog razgovora zaplakati i pokazati svoju najvecu slabost.

Sofija: Mozemo li da porazgovaramo?

Saska: Imamo li o cemu?

Mia: Da nas slazes opet?

Anica: Mislela sam da smo iskrene, ali...

Sofija: Ja...

Danijela: Devojke! Saslusajte je, ipak ne znamo sta se sve te noci dogodilo. Dodji Sofija, sedi.

Sofija je laganim sada vec sigurnijim korakom nego malo pre prisla Danijeli i sela pored nje. A onda pocela sa pricom: Dobro, kad vec nisam uspela da sakrijem, evo pricam. Istina je da sam se te veceri smuvala sa Aleksom, stvarno nam je bilo lepo, jedna od najlepsih noci koje sam provela, delovao je tako iskreno da nisam ni mogla da predpostavim da je ustvari to samo gluma. Htela sam da vam kazem, stvarno sam htela, ali...

Mia: Mi smo te sprecile?

Sofija: Iskreno da. Rekle ste mi za kladjenje i ja sam se predomislila, htela sam tu noc da sakrijem od svih, da je izbrisem, da se pravim kao da se nista nije desilo.

Saska: Ali se ipak desilo?

Sofija: Jeste, cak je bio ovde malo pre vas tog dana. Predlozio mi je da pokusamo,rekao je da mozda i uspemo. Poverovala sam mu.

Anica: Jesi, na zalost.

Na zalost?Naravno da ne!, pomisli Sofija a zatim rece: Na zalost...

Danijela: I sta je bilo onda?

Sofija: Nista. Dosle ste vi i rekle mi a onda sam ja otisla do njega i zavrsila sa njime.

Mia: Zavrsila?

Sofija: Da.

Saska: Konacno.

Sofija: Konacno.

Mia: I?Nisi mogla tako da nam kazes?

Sofija: Nisam, shvatite me...Tesko mi je...izigrana sam...

Anica: Ajde, ajde. Dosta patetike. Idemo negde?

Danijela: Gde sad?

Anica: Ne znam...recimo...znam!

U narednih nekoliko minuta vec su bile u jednom od gradskih klubova sa muzikom uzivo. Klub je ove veceri bio ispunjen u granicama normale, a ne kao i obicno, pa su devojke ovog puta uspele da nadju sto za njih. Posto su se smestile prisao im je konobar:" Devojke, sta pijete veceras?", rekao je Dejan prilazeci im s ledja. Devojke su se okrenule ka njemu ne mogavsi da poveruju da je ovde.

Saska: Dejane? Otkud ti ovde?

Dejan: Kako mislis "Otkud ja ovde"?

Saska: Pa lepo. Sta radis ti ovde?

Dejan: Radim kao sanker petkom u ovom klubu, a subotom sam u 'Sakuri'.

Saska: Da li postoji jedan klub u ovom gradu gde mozemo da odemo a da vas ne sretnemo?

Dejan: Hmmmm tesko. Cekaj....jao...tek sam sad shvatio. Sofija, stvarno mi je zao zbog Alekse. Nadam se da si ti dobro?

Sofija: Nema sta da tu bude za zaliti. Narocito ne tebi.

Dejan: U pravu si, necu da se mesam.

Saska:O kako bi to bilo sjajno!

Relja: Pozdrav drustvo!

Mia: Pozdrav!

Istog trenutka su se sve devojke zacudjeno okrenule ka Mii. Sofija je stajala pokraj nje i sapnula joj je tiho:Mia? Sta se desava? Otkud on ovde?

Mia: Izvini, morala sam da ga pozovem.

Sofija: Sta? Kako to mislis?

Mia:Objasnicu ti sve. Polako.

Sofija: Mia?

Relja: Pa Mia, hocemo li im reci?

Saska: Sta da nam kazete?

Sofija: Samo da nije ono sta mislim da jeste!

Relja je tada polako prisao Mii i uhvatio je za ruku, rekavsi: Mi smo zajedno.

Devojke: Molim???

Mia: Tako je. Nismo hteli da vam kazemo ranije jer nismo bili sigurni sta osecamo jedno prema drugom, ali sada smo sigurni...

Sofija nije mogla da poveruje u to sto cuje. Da li je moguce? Mia koja joj je bila ne samo najbolja drugarica vec i sestra da krije tako nesto od nje? Kako je to moguce? A onda je shvatila da je zapravo i ona njima nesto slicno uradila, i sada je znala kako su se sve osecale u tom trenutku, znala je koliko je pogresila ne rekavsi im nesto tako. Nije imala prava da se ljuti na Miu, nikako, pa se samo nasmejala, cestitavsi im.

Relja: Uzgred, izvini zbog onog sa Aleksom. Ali ne brini, vise se necete sretati, malo smo se posvadjali.

Sofija: Kako to mislis 'posvadjali'?

Relja: Ma nebitno. Naljutio se na mene i Dejana sto smo vam rekli 'ono' i vise ne prica sa nama. A tako je i bolje, za sve.

Anica: Bravo! Tako i treba!

Sofija: Anice, smanji dozivljaj!

Sofija nije jos dugo ostala sa njima, ubrzo je izasla iz kluba i potrazila taksi, kojeg kao i obicno nije bilo u blizini. Uputila se pesaka ka kuci. Isla je sama dobro poznatom ulicom,bas kao i nekad i veceras je bila sama, sama sa svojim mislima koji su bili, bas kao i nekad kod njega, Alekse. Bila je to jedna od onih mirnih i toplih letnjih noci koju je odjednom pokvarilo skripanje guma. Crni BMW je zastao ispred Sofije preprecivsi joj put, pokusala je da ga zaobidje ali bezuspesno. Iz auta je izasao visok, plav covek, srednjih godina i krenuo ka Sofiji.