Strpljivo zavedena 🔚

Part 5

Nisam htela ni reč da progovorim sa Aleksom. Ovo je sve njegova krivica. Ne obazirem se na to što me smireno prati dok ulazim u kuću. Tu su bile devojke sa Damjanom i Lukom.

- Hej mala ko te iznervirao? – Luka mi se približi.

- Glupi policajci. Hoćeš li da me treniraš?

- Hoću, ne brini kad završim sa tobom, moći ćeš da biješ i muškarce – namigne mi.

- Hvala – sudarimo se pesnicama. Volim Luku on mi je kao stariji brat, njegov stav mi se mnogo dopada iako me često nervira. Uvek je tu za sve što mi treba i cenim to.

Aleksa prepriča kako smo prošli u policiji i ja to propratim sa grimasama.

- Onda je rešeno, ideš kod nas - Eva me pogleda.

- Neću da napustim kuću – prekrstim ruke.

- Milice ne budi dete, tvoja majka je na odmoru, bićeš sama. Zato biraj ili ideš sa Evom i Lukom ili sa mnom i Damjanom – Jovana me izrebri.

- Aman, neću da se selim.

- Pustite je ja ću to rešiti sa njom – Aleksa se umeša u razgovor.

- Ne, ti treba da pronađeš tu ludaču da bih je ja propustila kroz šake.

- Naći ću je, a sad se smiri i pođi sa mnom.

- Gde?

Prevrne očima i uhvati me za ruku. Odvukao me je u dvorište i usput zatvorio vrata.

- Prestani da me vučeš – izvadim ruku iz njegove.

- Ideš kod mene ili ću ja da se doselim ovde.

- Ne dolazi u obzir.

- Ne pitam. Ko zna ko ti šalje poruke, i ako nisi primetila svi su zabrinuti za tebe, naročito tvoje prijateljice, zato prestani da se inatiš i da me nerviraš jer ću te, kunem se , odvući u tvoju sobu i prebaciti preko kolena – izgubio je živce.

Jebote, šta to znači? Automatski stavim ruke na zadnjicu. Je li poremećen kao onaj sadista Kristijan Grej? Čitala sam knjige i odgledala film, jedan ili dva. Nema šanse da mu dozvolim da se približi mojoj zadnjici. Da me bičuje? Prut, kaiš? Jebote pre ću da ga upucam, ali nemam pištolj. Da li mi treba oružje kad sam sa njim? Neće valjda iz čista mira da me presavije preko kolena? Mislim da imam u kući negde džepni nož, zaboravilo ga je ono đubre od mog oca. Ali ipak, to je mali nož, a da ponesem kuhinjski? Onaj veći? Mogla bih ozbiljno da ga ranim. Bolje on nego moja zadnjica. Moja divna zadnjica, moja bebica. Ma neće joj ni prići.

Da li mi se on to smeje?

- Šta je toliko smešno?

- Tvoj izraz lica. Neprocenjiv je – nastavio je da se smeje ko lud na brašno.

Ne razumem, njemu je to smešno.

- Hoćeš da mi išibaš zadnjicu i tebi je to smešno? – viknula sam.

- Jesi li od onih koji su malo u glavi . . . fiju-fiju ? – zavrtim rukom.

Ugušiće se od smeha, majke mi.

- Ne znam zašto se smeješ ali mojoj zadnjici nećeš ni prići jel jasno? I kakvi, štapovi, kaiševi i ostala sranja. A da tu je i neka mačka sa nekim repovima – setila sam se.

- Jebote ima i one kuglice i neko bešenje sa tavana je bilo – moraću ponovo da pročitam tu knjigu.

- Nadam se da tvoja sestra neće nikad saznati koliko si poremećen. I prestani da se smeješ – naređujem mu.