stay with me | Dybala, Reus

✿ 19

Nisam bila toliko sigurna u to da se nadjem sa Marcom.

Ali sam ipak odlučila da uradim to jer u dubini duše to želim.

Čeznula sam za starim Marcom, kada smo živeli srećno. Ali to je bilo nekada.

Znam da ga i dalje želim, želim da mu oprostim, ali isto tako i ne mogu.

Otići ću tamo, pokušaću da razgovaram bez emocija. Isključiću osećanja.

...

"Helena.",ustao je kada me je video. Krenuo je ka meni ali sam odmah sela sa druge strane stola.

"Došla sam, i?",rekla sam i prekrstila ruke.

Videla sam mu sjaj u očima, raznežen izraz lica. Gledao me je tako nevino.

"Zar je moguće da si se prolepšala od kad nisi sa mnom?",rekao je.

"Nisam se prolepšala, samo ti nisi primećivao moju lepotu dok smo bili zajedno.",uzvratila sam.

"Žao mi je Helena, ostavimo to iza nas."

"Oh ja sam to odavno ostavila iza sebe.",stavila sam ruke na sto.

"Nisam ovde kako bi se svadjali.",nagnuo se na sto, ka meni.

"Ne svadjam se, samo ti objašnjavam."

"Ne želim da me mrziš.",nastavio je da me gleda žalosno u oči.

Ne želim ni ja da ga mrzim. A ne smem ni da ga volim.

"Šta ćeš da uradiš po tom pitanju?",pravila sam se nedodiriva, iako je teško gledati ga u oči i lagati.

Njemu je sigurno bilo lakše da laže, navikao se. Šta ako je ova nežna i dobra strana Marca lažna?

Uostalom, možda on ni ne želi da mu se vratim.

"Neću ništa. Samo sam se uželeo tvog glasa. I tebe, ali se borim protiv toga nekako. Hteo sam da porazgovaramo. Ne želim da ti budem od najvoljenije osobe, najomraženija."

"Kako se boriš, kurvama? Mora da su ti pomogle da preživiš bez mene. Ispravićeš sve razgovorom?"

"Molim te smiri se.",stavio je svoje šake preko mojih.

"U redu.",izvukla sam ruke ka sebi.

"Kako je tebi ovde?",pitao je.

"Dobro.",rekla sam.

"Ti i Dybala ste zajedno?"

"Znači to si hteo?!",viknula sam.

"Ne, samo sam hteo da vidim da li te on usrećuje više od mene, na način na koji ja nisam mogao."

"Nismo zajedno, ali fin je. Ume da kaže izvini za razliku od tebe.",kiselo sam mu se nasmejala.

"U redu, u redu. Drago mi je što si srećna sa njim.",kao da me je provocirao.

"Zaslužuješ da budeš srećna. Zaslužuješ boljeg od mene. Ali, znam da osećaš još uvek nešto prema meni.",dodao je.

"Šta i da osećam?"

"Pa znaš, dobrodošla si. Ako želiš da mi se vratiš."

"Ti si samo ljubomoran.",namrštila sam se.

"Imam pravo. Zapitaj se da li je taj Pablo toliko dobar. Ja sam shvatio gde sam pogrešio, i više nikada neću ponoviti te greške."

"Došao si samo da mi pokvariš i ovo malo sreće Marco?"

"Za neki dan se vraćam u Dortmund. Poslaću ti poruku kada tačno, pa ako želiš... Možemo zajedno."

"Zašto bih?"

"Jer se nadam da si mi oprostila. Jer sam uvideo svoje greške i znam da me i dalje voliš. Jer Dybala nije momak koji ti može ponuditi stabilan život. Nije neko kome možeš poveriti život. On je još mali krelac. Nisam ni ja tolika osoba od poverenja, ali imam svoje ja, i znam da čuvam osobe do kojih mi je stalo. On je balavac željan para. Otićiće u Barcelonu, a ti? Stvarno ćeš ići u Španiju sa njim?"

Dobro sam slušala Marcove reči. Imao je pravo, ali nije sve bila istina.

"Helena?",rekao je.

"Da?"

"Jel si me slušala uopšte?"

"Jesam."

"I, vratićeš se sa mnom u Dortmund? Bartra i Burki stalno pitaju za tebe."

"Razmisliću.",rekla sam.

"Moram da idem sad.",ustala sam, a za mnom i Marco.

Uputila sam se ka izlazu, dok je on išao iza mene.

"Biću još neko vreme u Torinu. Svidja mi se grad.",zastali smo ispred kafića.

"Možda se vidimo ponovo.",stavio je ruke u džepove.

"Možda.",nasmejala sam se, u pokušaju.

"Mogu li da te zagrlim?",pitao je.

"Nemoj.",rekla sam.

"U redu.",rekao je tiho.

Izavdio je ruke iz džepova i približio mi se. Stegnuo me je rukama i prislonio uz sebe. Kao da je znao šta mi je potrebno, iako sam mu rekla da to ne radi.

"Ti nisi srećna s njim.",rekao je sasvim tiho, ali sam ipak čula.

Naslonio je svoju bradu na moju glavu, i počeo da me mazi po kosi.

"Rekla sam ti da ne možeš.",blago sam ga odgurnula i izvukla se iz njegovog zagrljaja.

"Znam da si to želela.",nasmejao se.

"Idem sad.",rekla sam.

"Vidimo se!",viknuo je.

Na putu do kuće sam razmišljala o Marcu. Bilo je lepo videti ga.

Izgledao je stabilnije, odlučnije. Možda kao da se istinski kaje.

Kada sam ga ostavila i vratila se u Torino, i dalje sam ga volela. Samo sam misli uvek skretala na drugu temu. U medjuvremenu se pojavio Paulo. Ni sama ne znam da li je to ljubav što osećam prema njemu.

Ipak mislim da smo mi nekako, pa skoro u vezi.

I istina je da je on bio razlog moje sreće u poslednje vreme. Bilo bi glupo da sada odem sa Marcom.

Marco mi je  stvarno dao pitanja o kojima trebam dobro da razmislim.