"Poslednji voz tame"

"Senke prošlosti"

Umotan u prljavu belu postelju, ležao sam na krevetu i bojažljivo gledao kroz prozor. Jutro je. Iako je u toku zimski period,vec je svanulo.
Obavim ličnu higijenu, obučem se i udjem u kuhinju. Neprijatan miris alkohola je lebdeo prostorijom, a tata je ležao na kauču sa praznom flašom piva u ruci.
Tako je svaki dan. Koliko god želeo da mu pomognem, ne mogu da ga promenim ako on to ne želi.

Bajati hleb čekao me je na skoro raspadnutom stolu, dok su oko njega letele dosadne mušice. Izvadim kutiju kajmaka iz frižidera i sa slašću pojedem dve kriške.
Ranac stavim na ledja i napustim svoju kucu. Ovo sam čekao cele noći, da odem na svoje mesto. Jutarnja rosa mi se nakupila na starim patikama, mokreći čarape.
Stavim parče novina na klupu i sednem. Zabacim glavu unazad i pogledam u nebo.
Prekriveno tamnim, gustim oblacima nije dozvoljavalo suncu da se probije i ulepša jutro stanovnicima Beograda.
Ali meni to odgovara. Nikada nisam voleo svetlost jer ona bi trebala da predstavlja nesto lepo, a šta se meni lepo u životu dogodilo?

Zaduva hladni povetarac, a moje šiške polete u vis. Prepustim se snažnim silama, misleći na nju. Ema je volela ovakva jutra. Stalno bismo u ranu zoru dolazili na reku i gledali kako sunce izlazi.
Sećam se, njena glava bi bila naslonjena o moje rame, a ruke nam spojene.Tada kao da smo postajali jedno. Suze se spusti niz obraz i padne pravo na majicu, ali brzo ispari.
Isto kao sve u mom životu. Ničega dobrog nije bilo u njemu.
Pogledam na sat i laganim koracima krenem ka školi. Uh,jos jedan dan u paklu. Ljudi mogu da budu pravi moroni, jel da?
Ulazim u veliki objekat i već pri prvom koraku čujem podmukle glasove ogovaranja.

"Otac mu je sinoc ponovo bio pijan k'o letva."
"Kako ga nije sramota?!"
"Da sam na njegovom mestu ne bih napuštao svoja četiri zida!"

Iako je svaku njihovu reč čuo, nije hteo da se raspravlja. Ionako su bili u pravu za sve. Trebalo bi da ga je sramota, jer ako on ne može da pomogne rodjenom ocu, ko to može?
Uzdahne,razočaran u svet. Čime je ovo zaslužio? Zar nije bilo dovoljno bola u njegovom srcu?
Naviknut na bol, na patnju, ušunja se u kancelariju školskog psihologa i sedne na stolicu.

Srce slomljeno poput stakla, probadalo me je iznutra. Mesecima imam višesatne razgovore sa Andrijom, ali kao da se nalazim na istom mestu. Ne pomeram se sa dna.
Isti taj jebeni osećaj bede i nemoći. Kao jedna jedina kišna kap u oluji. Nebitno.

"Kako se osećaš danas, Luka?"

Upita saosećajno, kao i svaki put. Kako da mu kažem da se ništa nije promenilo?
I dalje sam onaj nemoćni Luka koji gde god da ode sa sobom nosi bol. Jedini prijatelj koji me nikada neće napustiti jeste tišina. Prosto smo stvoreni jedno za drugo!

"Kao i svaki put kad udjem ovde. Umorno, bolno. Ponekad i pomislim da je najbolje da se ubijem da se rešim svih problema"

Odgovorim i pomalo grubo, dok je Andrija zatečeno proučavao moj odgovor. Zbunjeno me pogleda, te se primakne stolu i nalakti na hrpu papira.

"Ne želim nikada više da tako nesto kažeš. Ako to uradiš, kako ćeš pronaći svoju sestru?"

Pravo u srce, pogodio ga je ovom rečenicom. Njegova sestra je sada ko zna gde i čeka da na spas, a on pomišlja o suicidu?

Zatvori oči i duboko udahne, a zatim i izdahne. Osećao je kako ga polako i poslednji atomi snage izdaju. Nije ni na pocetku potrage, a već se predao neuspehu?

"Za sutra mi napiši zašto ti je toliko bitno da nadješ sestru. Uskoro odlazim iz Beograda, ali se ipak nadam da ćemo uspeti."

Rukujemo se, te zadovoljno odmarširam do učionice istorije i pokucam. Oštri glas profesorke Adzić me upozori da uveliko kasnim na čas.

"I koje je opravdanje ovog puta?"

Upita strogo, spuštajuci naočare skoro na nos. Uvek je imala taj ubitačni pogled od kog te uhvati jeza. Pre nego što uspeh i da razdvojim gornju i donju usnu, glas osobe koja mi je nanela najviše zla se oglasi.

"Ma opravdajte mu, nastavnice, verovatno je išao na trežnjenje sa svojim taticom!"

Celo odeljenje prasnu u smeh, samo Luka pognu glavu i stisne pesnicu. Svaki put isto, samo podsmejavanje i to psihičko nasilje. Ceo život ga trpi, skoro da mu je to postala svakodnevna rutina.

Sednem u poslednju klupu i osvrnem se po odeljenju. Svi oni imaju svoje prijatelje i porodicu. I pored svega,ponašaju se pohlepno. Ljudi nisu svesni onoga što imaju sve dok to isto ne izgube. Da imam porodicu, ja bih...ja bih...

I evo ga i prvo poglavlje moje knjige! Nadam se da vam se svideo!