"Poslednji voz tame"

"Partneri"

"Sada kada je zvanično istraga pokrenuta..."

Uredno se potpisao na nekoliko papira spojenih heftalicom, te stavio plavi pečat.

"Možeš potpuno da mi veruješ, jer u ovom sranju sam isto koliko i ti. Zato, ako ikada saznaš nešto više o ovome, slobodno mi se javi."

Ne shvatajući pravo razlog, ipak je rešio da mu se poveri. Odlučio je da mu sve ispriča, od slika gde su precrtana lica do priče o 'Demonu'. Ali ni u jednom trenutku nije spomenuo Sofiju. Nije želeo da je nepotrebno izlaže ovoj gnjavaži.

Nakon par sati provedenih u stanici i prijatnom razgovoru sa Simom, krajičkom oka pogledao je zidni sat i zabezeknuo se kada je video da mala kazaljka polako prelazi devetku.

"Ne brini za svog oca, dovoljno je star da shvati da je njegovo ponašanje samo besciljno lutanje. Nema svrhe raditi nešto što ti ni u kom slučaju ne pomaže. Samo probaj razgovorati s njim, a ako bude problema, samo me okreni i za minut sam tu."

Sa osmehom do uha posmatrao je siluetu kako ga privlači u zagrljaj. Konačno je kraj sebe imao osobu jednako kao on rešena da ide do kraja. Ovog puta nema odustajanja, sam sebi je obećao. Pronaći će Emu.

•~•

Sledećeg jutra je sve izgledalo kao i uvek. Hladan, jutarnji mraz je okovao brave na kolima, a rosa ovlažila vrhove pokošene trave. Novogodišnji praznici se polako približavaju i zimska euforija je na vrhuncu, ali ne u Lukinom slučaju. Za njega je predstavljala još jedno obično, decembarsko jutro, obasjano zubatim suncem koje se promaljalo kroz guste granje.

Ali povrh toga, Lukin osmeh je uspeo potisnuti njegovu lažnu masku. Iako se osećao dobro, zrno tame u njemu ga je uvek podsećalo na duboku potištenost i hladnoću. Kao da se pomirio sa takvom situacijom.

Seo je na klupu i stavio ranac na hladan beton, prepuštajući se zvucima priroda. Žubor reke čije se snage prepliću preko stena i cvrkut vrabaca, neosvojivi spoj. Zabacio je glavu pozadi i sklopio oči, srećan što je sve krenulo na bolje.

Odjednom, iz razmišljanja ga prenu zvono na telefonu. Brzo se uhvati za džep i izvuče ga, uzbudjeno prevlači liniju preko ekrana.

"Halo?"

Prozbori promuklim glasom, ne uspevajući da obuzda sreću. Sa druge strane oglasi se duboki glas inspektora Sime.

"Luka, potreban si nam u stanici. Naši doušnici primetili su kriminalne radnje 'Demonovih' ljudi i mislimo da imamo trag koji vodi do nestalih osoba. Nakon škole dođi do stanice, pozdrav."

Dok je brzinom svetlosti trčao na putu ka školi, samo jedna misao mu se vrzmala u glavi.

"Može li ovaj dan biti ikako bolji?!"

•~•

Izlazna vrata koja su vodila u dvorište škole gromoglasno se zatvoriše i Luka uskoči u policijski auto. Uzbudjen, nije skidao pogled sa retrovizora i para očiju koji su odavali ravnodušnost. Kada je shvatio da morati da preuzme stvar u svoje ruke, odlučio je da prekine napetu tišinu.

"Nadam se da je nešto vredno čekanja. Znam da bi i vama bilo od koristi da se pomerimo sa mrtve tačke."

Iako je očekivao odgovor, dobio je samo blagi smešak. Minutima je proučavao Simin izraz lica, ali je ono bilo nedokučivo. Poput lancima vezanim zlatan kovčeg. Zvuk motora nestade i uskoro se nadjoše na parkingu prepunom identičnih automobila.

"Smesti se u kancelariju, stižem za minut."

Klimne glavom i bespogovorno udje u stanicu, nailazeći na dobro poznata lica. Ceo život je proveo maštajući o poslu policajca, njegovu neravnomernu figuru u crnoj uniformi i pištoljem za pasom. Ali nakon sve većeg broja poseta, površna monotonost njihovih dužnosti ga je razočarala.

Ušao je u kancelariju koja je odisala prijatnim mirisom i tiho zatvorio vrata. Provirio je kroz venecijanere i kada se uverio da je sve čisto, spustio ih je i tama zavlada prostorijom. Iz zadnjeg džepa izvuče telefon i upali lampu, fokusiravši se na sto prenatrpan gomilom hartije i belom šoljom kafe.

Kancelarija kao da je bila izolovana od ostatka sveta, njom je odzvanjao samo bat Lukinih koraka i zidni sat. Znao je da može upasti u ogromne nevolje, ali nije verovao da mu Sima govori celu istinu. Mora postojati bar jedan sitan detalj koji mu prećutkuje. Otvorio je prvu fioku, ali u njoj se nalazila hrpa knjiga izbledelih korica i nekoliko neupotrebljivih hemijski. Druga fioka bila je skoro prazna, sem ručnog Rolex sata i nekolicine ličnih dokumenata.

Ali hladni, snažni stisak na ručki treće fioke nije je uspeo otvoriti. Nekoliko puta krvnički je pokušao otvoriti, ali mu to nije pošlo za rukom. Pogled mu je harao u potrazi za ključem, ali od njega nije bilo ni traga.

"Ovo tražiš?"

Hladan glas ga natera da poskoči u stranu, pribijajući se uz zid. Simin iznevereni pogled je preletao uzduž njegovog tela, a Luku je izjedala krivica. Znao je da je sve greška od samog početka, ali nije mogao da se obuzda. Između kažiprsta i palca držao je sitni ključi njime mahao kroz vazduh.

Namršten i zgrožen sopstvene gluposti sede na fotelju preko puta izbegavajući Simin pogled. Nekoliko trenutaka je sve utihnulo, a onda Sima duboko izdahnu i odmahnu glavom.

"Ovo ti, sinko, stvarno nije trebalo. Šta bi uradio da je ušao neko drugi i uhvatio te? Prilično sam siguran da bi obijanje stola punog dokaza bilo dovoljno da te strpaju u popravni dom. Ali, pošto je ovo prvi i poslednji put, trudićemo se da ga zaboravimo, dogovoreno?"

I dalje je gore od sramote u sebi, ali je znao da nije trenutak za bilo kakve igrice. Klimnuo je glavom i nakašljao se, laktom se naslanjajući na jedan kraj fotelje.

"Veruj mi, ono što ti ne kažem je za tvoje dobro. Neke stvari je jednostavno bolje ne znati. Pogotovo sada, kada radimo zajedno, potrebno nam je poverenje. Nadam se da shvataš to, partneru."

Dopusti sebi jedan iskren osmeh, pa ga pogleda pravo u oči. U inspektorovim očima ocrtavao se strah, pomešan sa osećajem krivice. Luka je osetio da nešto ozbiljno nije u redu, dok je gospodin za stolom kažiprstom prelazio preko dna brade.

"Kao što sam ti ranije rekao, 'Demon' je uhvaćen i čeka ga dug boravak u zatvoru. Činjenica koja me najviše plaši, jeste da ga za dve nedelje očekuje prebačaj u zatvor u Sarajevu. Probao sam da dobijem što više informacija, ali nisam dobio što šta."

Počeše se po temenu uz nelagodnu grimasu, te mu glas blago zadrhti.

"Većinu vremena u pritvoru branio se ćutanjem, ali nekoliko dana pred sudjenje je odlučio da progovori. Sam se proglasio krivim po pitanju nestanka devojčica, ali je dodao komentar na tvoju sestru."

Jeza prostruji duž kičme, dok se trudio da proključali bes zadrži u sebi. Znao je da nije ništa dobro, sve je slutilo na neko zlo.

" Tvoja sestra je bila silovana, Luka. Žao mi je... Probali smo izvući još neke informacije, barem o tome da li je živa, ali nije želeo da progovori."

Plamen besa rasplamsao se u njegovim očima, a šaka skupila u pesnicu koja je postala hladno oružje. Stezao ju je toliko jako, da su njegovi nokti napravili duboke, krvavo crvene rane na dlanu.

"Monstrume, nakazo jedna! Samo kad bi mi dopao u ruke, molio bi me da te odmah ubijem!"

Vrištao je u sebi, boreći se sa tornadom bolnih emocija. Sve kao da je stalo na nekoliko sekundi, a jedna reč mu se nebrojeno puta ponavljala u uhu. Silovana, silovana, silovana...

•~•
Ljudi, nadam se da me niste zaboravili, kao ni Luku koji se čini bliže pronalasku sestre. Ostavite vote&misljenje,uzivajte❤