"Poslednji voz tame"

Prolog

Sednem na dve kartonske kutije i pogled prebacim na prozor. Razmišljam o prošlosti.
Kažu da nam najlepše uspomene ostaju duboko urezane u srcu. Ali zašto se ne sećam nje?

Kažu da je bila ista ja. Tamna, crna kosa i ugljasto crne oči. Najlepša devojčica u kraju.

Ali šta mi to sve vredi, kad je se ne sećam? Moja sestra, Ema, nestala je. Bez traga. Nenamero, stvorila je ogromnu rupu u mom srcu. Pokušavao sam mesecima da se oporavim zbog njenog nestanka.

Moji roditelji su me vodili i kod raznih psihologa, ali nije bilo uspeha. Postao sam tih, povučen.

Više nemam želju za životom. Ali ne smem potpuno da se predam tamnoj strani. Ostao mi je otac. Jedina svetla tačka u mom životu.
Majka me je napustila. Otišla je na bolje mesto, gde je verovatno sa mojom sestrom. Makar je ona srećna.
Pre nekoliko dana napunio sam 16 godina, ali nikako se ne osećam kao pubertetlija. U meni nema života, nema te želje za ludovanjem i prijateljstvima. Čekam Emu, ali gubim nadu.
Da li ću je ikada vise videti?
•~•
Izlazim iz kuće i polako zatvaram vrata. Ostavljam tišinu koja je našla novo društvo-mog oca. Nikada nismo bili bogati, niti mi je nedostatak novca smetao u detinjstvu.

Dodjem do lokalne reke, te sedne na drvenu klupicu na samoj obali. Ovo je mesto koje obožavam. Uvek kada gledam reku kako teče, podseća me na jedan život. Ako se neki deo uliva u drugu reku, to znači da prolazimo kroz zivot srećni, okruženi ljudima koje volimo.
Nasuprot tome, ako reka nastavi da teče svojim tokom, bez prekidanja, to znači da prolazimo kroz život sami, boreći se sa svom surovošću ovog sveta.

To je moj put.

Ja sam Luka, a ovo je moja prica.

Zdravo, ja sam jos jedan pisac sa sasvim originalnom pricom za koju se nadam da ce vam se svideti. Ne znam stvarno kako ova stvar funkcionise, ali bih zeleo da mi napisete vasa misljenja!