"Poslednji voz tame"

"Ostao sam sam"

Zapalim sveću i blizu nje stavim parče belog papira, brišući šaku koja je bila prekrivena voskom. Uzmem olovku i njen vrh stavim na donju usnu, razmišljajući šta da pišem. Kako svu tu čežnju i patnju ostvarim na papiru?

Sklopim oči i nalaktim se na sto, bradu oslanjajući o osnovu sake. Zamislim njen lik, njenu crnu kosu poput noćne tame, ali ipak posebnu, jedinstvenu.
Zamišljam naš susret, prvi susret nakon svih godina. Naš zagrljaj, neopisivi osećaj topline. Osećam se prazno dok razmišljam o svemu ovome, jer plašim se da se moje želje nikada neće ostvariti.

Hladan vazduh pomazi moje rumene obraze, te ustanem i pridjem prozoru. Zatvorim ga i namestim na kip, ali pogled padne na ram koji je vireo ispod pocepanog kauča.

Spustim se na kolena i sagnem se, pokušavajući da ga dohvatim. Lice upadne u oblak prašine, pa polako dunem i svojim očima oslobodim put do rama.

Ruke zavučem ispod kauča, dok otkucaji srca počinju polako da ubrzavaju. Senzori dodira se aktiviraše kad moj kažiprst dodirnu meko drvo. Nesigurno izvučem ram i onda je usledio šok.

Naizgled obična porodična slika-ali meni život znači. Momenat tačke pucanja i sekund slomljene duše. Srce slomljeno u paramparčad. Kako drugačije opisati ovu jadnu bol?

Uspravim se i vratim na drvenu stolicu sa skoro odvaljenom prednjom nogarom, palcem trljajući prljavo staklo koje je štitilo oštećenu sliku.
Suzama dopustim da me makar malo uteše, ali ni one nisu uspevale da nadju način. Ova slika je u meni ponovo probudila tu uspavanu bol. Ponovo sam se osetio beznačajno.

Zašto je njeno lice prekriženo crnim mastilom?! Protrljam umorne oči ne bih li možda konstatovao da je u pitanju halucinacija, ali ne. Neko se stvarno usudio da uništi porodično blago.

Nervozno napustim trpezarijski sto i otrčim u njenu sobu, tražeći slike. Ali na svakoj je bilo isto. Šta ovo treba da znači?!

Dok je hladna zima okupirala naš grad, Lukin otac, Goran, pijan je sedeo na improvizovanoj terasi i ispušenu cigaru bacao u pepeljaru. Nije primetio svog sina jedinca kako sedi tačno pored njega i pokušavao da započne bilo kakvi vid konverzacije sa njim.

"Ko je uništio sve ove slike?!"

Upitao je besno, poturajući uništene slike tačno ispred njegovog nosa. Očekivao je odgovor, ali umesto toga je dobio samo dim u oči. Ponovi još jednom istu rečenicu, te se pokaja što je uopšte pitao tako nešto.

"Tvoja luda majka,eto ko!"

Izgovorio je nezainteresovano, izbegavajući poražavajući pogled svog sina. Nikakvu emociju nije ispoljavao tokom kratkog razgovora, osim želje za kraj istog.

"Lažeš, pijanice jedna govnarska! To si bio ti!"

Uporan je bio Luka, želeći da nije istina to što izlazi iz usne duplje njegovog oca. U trenutku, Goranu je pukao film i nesnosno jakim šamarom je obeležio Lukin obraz.

"Marš u sobu, kopile jedno!"

Iznervirano se prodere na svog sina koji je uplašeno gledao kako žile iskaču po njegovom vratu. Šaku stavi na obraz koji je postao skroz crven, skoro boje krvi. Ovo mu se nikada nije desilo.

Njegov rodjeni otac digao je ruku na njega. Nikada mu to nije uradio, čak ni dok je bio mali. Jedina svetlost u njegovom prokleto jadnom životu je bio Goran, ali sada je i ta svetlost izgubila svoj sjaj.

Sada mu je postalo kristalno jasno. Ostao je sam. Bez igde ikoga. Prepušten surovom životu na milost i nemilost. Koliko god želeo da ustane i Goranu duplo uzvrati, znao je da će to samo njemu škoditi.

Jer nikako ne želi da završi u popravnom domu za maloletne prestupnike, a da mu komanduje neka debela kuja. Ionako je dosta propatio u životu.

I ovo je drugo poglavlje! Nadam se da cete uzivati u citanju isto koliko ja u pisanju!