"Poslednji voz tame"

"Istina boli"

"Hoćeš li mi samo objasniti gde ti je bila pamet?! Misliš da si nekome pomogao ovim?!"

Iz sveg glasa vikao je direktor Lukine škole, dok mu žile na vratu nisu postale potpuno opipljive. Nasloni se šakama na drveni sto, te uputi Luki značajan pogled.

"Znaš u kakvu si nevolju upao ovog puta? Ne samo što će protiv tebe biti podignuta optužnica višeg stepena, nego si nam navukao i veoma "značajne" ljude iz vlade."

Poslednji deo je izgovorio toliko sarkastično, ali samo se Luki učinilo to previše važno. Sva ljutnja i tenzija koja je plivala vazduhom kancelarije bila je usmerena njemu, ali nije pridavao toliku pažnju tome. Kao ni onome što su mu sada govorili. Naravno da se ne oseća krivim, ne nakon što je bio mučen toliko godina.
Znao je da je bilo samo pitanje vremena kada će fitilj pući. Kada će reč 'dosta' konačno dobiti pravo značenje.
Došao je red na Luku, a on svoje prilike retko propušta.

"Mislim da nije u tome problem, direktore, već..."

"Izvinite, ali mislim da smo svi ovde zbog mene, pa mislim da bih ja trebao nešto reći."

Iako je znao da je nepristojno bilo prekidanje psihologovog govora, nije mogao više da ih sluša. Svi oko njega donosili su neke zaključke, ali samo on je znao istinu. Uputi molećiv pogled Andriji, ali on se samo saosećajno pomeri iz njegovog vidokruga i nasloni se na vrata, nemo ih posmatrajući.

"Uz dužno poštovanje, mislim da grešite. Svi vi koji mislite da sam jedini krivac u ovom džumbusu, zapravo ja."

Frapiran onim što čuje, direktorove oči toliko su se iskolačile da su kapci gotovi nestali. Nekoliko puta duboko uzdahne, te se besno spusti na stolicu i unese mu se u lice.

"Ti misliš da sam JA lud?! Umalo nisi ubio MOG učenika,u MOJOJ školi! Znaš da još uvek nismo uspeli da speremo lokvu krvi sa betona u dvorištu?!

Da je njegova dreka bila jača za nekoliko decibela, Lukine bubne opne bi same spakovale kofere i izašle. Ili izvršile samoubistvo, kao svaka nerva ćelija koja je primorana da sluša njegovo nepodnošljivo blebetanje.

"Ne, ali mislim da postoji na stotine drugih osoba koje su sposobnije za ovu poziciju od vas. Jeste li se ikada zapitali kakav je osećaj odrastati popuno SAM, živeti i nositi se sa činjenicom da svi koje ste voleli da su vas izdali i napustili. Koga god sam pogledao u oči u rupčagi od ove škole, video sam samo gađenje. Kao da mi je na čelu ogromim slovima pisalo LUZERU. Gubitnik sam ceo život, dom je postala samo misaona imenica koja je izgubila ikakav značaj za mene. Mislite da mi nije dovoljno što mi i u školi to trljaju na nos?!

Napetost je postala neizdrživa nakon Lukine poslednje reči. Nije ni primetio da raskrvario donju usnu od nervoze. Andrijini magični prsti se nađoše na njegovim ramenima i za sekund otkloniše svu bol. Sklopio je oči i duboko izdahnuo, ne shvatajući da se potpuno prepustio svojim instiktima.
Goreo je iznutra. Plamen besa je tutnjao i čekao pravi trenutak da napravi ogromnu štetu. Pa, ako je ikako moguće veća od trenutne.

"Žao mi je ako zaista mislite sve to, ali ja nikada neću biti u stanju da zaboravim kroz kakve sam muke prolazio dok sam hodao ovim hodnicima. Sve te nesnosne reči, upiranja prstom i ruganje. I ne pada mi na pamet da se izvinim onim monstrumima. Onda bih potpuno izgubio dostojanstvo."

Ravnodušno ustane i bez ikakvog pozdrava napusti kancelariju, zatvarajući besno poglavlje svog života. Koja je svrha svega ovoga? Da li oni zaista misle da mi je sada lakše? Jer sada me se plaši svaka osoba u ovoj školi, a to sigurno nije bio moj cilj.

Približavajući se izlazu, osetio je taj magičan par očiju na njemu. Odmah ga je obuzeo onaj neopisivi osećaj, magija koja ga tera na osmeh.
Nesigurno je podigao pogled i na kraju hodnika ugledao Sofiju. Njen sjaj u očima mu je vratio ono samopouzdanje, a osmeh mu je pružao najjasniji dokaz trenutne sreće. Ona je tu za njega, njegov andjeo. A to je najveće bogatstvo.