"Poslednji voz tame"

"Susret"

Njene tihe reči nežno, poput dodira latica najlepše ruže pomilovaše njegovo čulo uha, a na njegovom do skoro bezizražajnom licu se pojavi osmeh. Osmeh koji nikada do tada nije osetio, jer svaki njegov osmeh je bila samo loša maska koja je krila bol i setu.

Ali, ovaj osmeh je bio drugačiji. Okrenu se i oseti one čudne leptiriće u stomaku, za koje i sam govori da su čista glupost, ali sada se uverio da nije tako. To je najlepši osećaj na svetu.

Ispred njega je stajala devojka čiji je sinonim bila andjeoska lepota, a glavni epitet su bile nestvarno plave oči, koje su sijale poput najsjajnijih dijamanata. Imala je predivnu smedju kosu, koja je pomalo vukla na neobično,prljavu plavu.

"Ja...ovaj..."

Nežni kažiprst stavi na njegove meke usne, te ga uzme za ruku i povuče iz kabineta. Opčinjen njenom istinskom lepotom, nije se usprotivio. Dozvolio joj je da ga potpuno preuzme, a on je samo posmatrao njene korake.

Izašli su kroz vrata puste škole i usporili, s' širokim osmesima šetajući ka obali hladnog Dunava. U dugoj beloj haljini, graciozno se šepurila, istićući svoje vitko telo.

"Nije ti hladno?"

Upitao je promuklo, osećajući kako njen pogled prodire u dušu i otkriva najdragocenije tajne. Neprimetno je ukrstio obrve, čudeći se njenoj hrabrosti da takva izadje napolje. Pa čoveče, skoro da je minus napolju!

Ona samo blago odmahne glavom, a njena sada srebrna kosa se potpuno stopila sa sredinom. Došli smo do pločnika na obali zaledjenog Dunava, a sneg je poput najlomljivijeg kristala pucao pod našim patikama.

"Inače, ja sam Sofija. Ja sam..."

Ali centar za sluh se potpuno isključio kada je čuo njeno prekrasno ime. Sofija. Nemo je posmatrao kako se njene pune usne izvijaju u razne oblike, dok su joj reči poput pesme slavuja letele kroz usnu duplju. U njegoj glavi svirala je tišina. Ali po prvi put, to je bila tišina koja mu je prijala, koju nije želeo da prekine.

I dok je Sofija pričala svoju priču, on je gledao samo napred, ali ju je krajičkom oka posmatrao. Taj iskričavi sjaj u plavim smaragdima, tu lepotu koju nijedna nema. Uživao je u njenom glasu, i to je bio jedini razlog njegove ćutnje.

Nije želeo išta da kaže, samo se prepustio emocijama, lepim mislima. Prvi put u životu, jer do tada nije imao prilike. Slušao ju je, ali nije shvatao kontekst. Jer je uživao.

Onda ona ispusti težak uzdah, a on se okrene i ugleda to mesto. Klupu koja mu je predstavljala jedinu vezu sa izgubljenom sestrom. Sofija krenu da sedne, te tornado neprijatnih misli krene da se vrti u njegovoj glavi. Da li će izdati sestru ako joj dopusti da sedne?

"Ne..."

Bez dozvole mu se ote negodovanje, a ona začudjeno ukrsti obrve, pa namerno zaboravi prethodnu ideju.

"Ne, želim da zajedno tu budemo."

Na njenom čistom licu zaigra osmeh, a ja je zagrlim i sednemo na vlažnu površinu klupe. Nije smak sveta, jel da? Neće se moja Emica ljutiti. Odmah me obuzme čudan osećaj nelagode, pa se promeškoljim i duboko uzdahnem.

Zaduva decembarski hladan poverarac, terajući naša tela da se još više približe. U ovakvoj poziciji, mogao sam da osetim otkucaje njenog srca. Opčinjeno pogledom preletim preko savršeno sašivene svetlucave haljine do kose, čiji su plavi pramenovi zaklanjali pogled na njene oči.

"Mnogo si je voleo?"

Upita saosećajno, a ja razrogačim oči kada shvatim njeno pitanje. Kako je znala?! Obuzdam radoznalu zver u sebi, pa mirno odgovorim.

"Bila mi je mladja sestra, sve na svetu. Da sam znao da će nas sudbina tako brzo rastaviti, čuvao bih je kao oči u glavu, niko ne bi smeo ni da je takne! Sve bih na svetu dao kada bih je pronašao..."

Nekoliko puta u sekundi trepnem, sprečavajući centar emocija u mozgu da ponovo popuste. Da zaplačem pred njom? Ko zna šta bi pomislila!

Sunce se promoli kroz hrpu tamnih cirostratusa, sve više se pomerajući ka zapadu. Zakrčaše mu creva, pa obliže usne kada shvati da nije ni doručkovao. A onaj imbecil od oca verovatno se nije ni potrudio da ustane iz kreveta.

Ali ako ode, ako je ostavi... da li će je izgubiti kao što je izgubio Emu? Ali ko je bila Sofija? Jedan stranac koji mu je ulepšao ovaj neočekivani susret? O, to je više od običnog stranca.

"Ajde, idemo. I ne pitaj kako znam, creva ti se čuju na kilometar."

Slatkim sarkazmom me obradova, pa ustanemo i osetimo nalet hladnog vazduha. Sprema se oluja. Krupnim koracima krenemo ka mojoj kući, dok su munje sevale po tamnom nebu, a blicevi na trenutke slepeli vid.

Stali smo tačno na prag skoro srušenih, oronulih vrata kada je grom udario nedaleko odavde. Sofija se skupi i skoči u moj zagrljaj, a ja instiktivno poljubim u teme, dok mi je u nozdrvama plesao miris njene kose.

Vratimo se u uspravni položaj, te je snažno zagrlim i zahvalim na divnom jutru. Udjem u kuću, utrčavši u kuhinju, zapanjeno buljeći u kesu na stolu.

Radoznalo privučem stolicu k' stolu, pa sednem i izvadim ogromnu pljeskavicu, sa svim omiljenim začinima. Ali pažnju mi privuče parče papira na stolu.

"Znam da ti je ovo omiljena hrana, i da, ne pitaj kako znam. Hvala ti što si mi ulepšao dan i ispovedao se sa mnom. Vidimo se...uskoro."

Otrčim na prilaz ne bih li joj se zahvalio, ali sam u daljini primetio njen iskren osmeh. Mahnem zadovoljno, a ona mi pošalje poljubac i okrene se.

"Hvala ti, Sofi!"