"Poslednji voz tame"

"Nedostajes mi,mama"

Držeći kesu jagoda u ruci, krenuo sam na groblje. Idem na grob svoje majke. Iako znam da nikada ne uspem da izdržim taj nalet bola, naši razgovori mi pomažu. Uvek imam osećaj kao da je sa mnom u svakoj situaciji i pomaže mi da se izborim sa ovim nesnosnim bolom.

Koračam polako, skoro nečujno. Opalo i suvo lišće pucketa pod djonovima prolaznika stvarajući lak ritam. Došlo je doba godine kada je sve tiho i mirno, možda suviše. Sneg je osvojio ovu bitku i prekrio ogromna zelena prostranstva.

"Jednu sveću, molim vas."

Slomljeno progovori, iz džepa vadeći kovanicu od dvadeset dinara. Pruži je u šaku žene koja je držala radnju odmah ispred ulaza, te mu ova uzvrati sa narudžbinom.

Duboko uzdahne, pa prodje ispod ogromne sive kapije. Odmah je osetio njeno prisustvo. Posmatra ga i štiti. Miluje ga pogledom-štiti ga osmehom.

Stigne do njene sive kamen ploče i sedne, jednim delom dodirujuću suvu zemlju. Pogleda u njenu sliku i zaustavi se na tim nebesko plavim očima. Nikada ih neće izbaciti iz glave.

Svako veče su njeni dragulji bili poslednja stvar koju bih video. Došla bi kod mene u sobu i sitnim poljupcem zapečatirala moje čelo. Osmehom bi mi poželela mirno putovanje u svet snova, a nežnim rečima poput melodije slavuja kraj još jednog dana i početak sna.

Da li je sve ovo moja greška? Da li sam ja kriv zbog njenog preranog odlaska? Osećam nepodnošljiv bol u grudima zamišljajući da je sve ovo moja krivica. Smiri se Luka, sam sebi stvaraš nepotrebni bol.

Udahnem duboko i stavim tek ubranu crvenu ružu na njenu sliku, gledajući da latice što više približim njenom andjeoskom licu, da je maze...da je paze...kao što je ona mene.

"Nedostaješ mi, mama..."

Nekoliko puta slomljeno ponovim rečenicu koja ukratko opisuje moj jadni život, te dozvolim suzama da nakvase moj donji kapak, a zatim i obraz. Zašto bih se ustručavao? Lakše će mi biti da izbacim to iz sebe, kao svaki put.

"Vidi, doneo sam ti jagode!"

Nekako radosno progovorim,sl stavljajući sebi u krilo plastičnu kesu. Užurbano napunim šaku crvenim rajskim voćem, te se popnem na prste i na vrh spomen ploče stavim jagode.

"Sećaš li se, mama? Svaki dan posle one dosadne škole si me čekala nasmejano, a ja sam uvek znao razlog. Jagode sa šlagom, naša omiljena poslastica."

Kroz tihe jecaje uspevao sam da sklapam rečenice koje su slamale moju tamnu dušu. Svi naši zajedički trenuci su mi prolazili ispred očiju i činili da se u isto vreme osetim bespomoćno, ali i nasmejano.

"Tvoj prelep osmeh je lečio svaku moju ranu. Svaki tvoj zagrljaj me je činio najsrećnijim detetom na svetu. Zašto si otišla? Zašto si nas napustila?"

Gledajući u nebo poraženo sam vikao i postavljao pitanja na koja znam da nikada neću dobiti odgovor. Namerni prolazinici su me sa sažaljenjem gledali i šaputali jedni drugima ko sam ja.

Dosta mi je više ogovaranja! Gde god da odem čujem svoje ime; slušam te nepodnošljive prozivke o mojoj porodici! Kunem se, ko god sledeći moje ime uzme u svoja govnarska usta, završiće tri metra ispod zemlje!

Nežni dodir na kamenom ramenu natera adrenalin da poput formule projuri stazom mog tela. Mišići mi se momentano opuste, a stisak šake potpuno popusti.

Žena u beloj haljini stane tačno ispred mene i uputi mi ljutit izraz lica kroz poluosmeh. Čim sam ugledao te jedinstvene crte lica, uzbudim se i razrogačim oči. Osećam da su mi se zenice toliko raširile da mi je krvava beonjača nije više ni videla.

Mama.

"Sine moj, ne tuguj. Tvoja majka je uvek tu, za tebe. Obećala sam ti-nikada te neću napustiti. Znam da ti je teško,ali budi jak."

Pružila mi je svoje mršave ruke i kažiprstom češkala koren moje šake. Nisam smeo da odvojim pogled od nje, plašeći se da će nestati. Izgubio sam je već jednom, a svaki sledeći susret donosi očekivan kraj ,kraj na koji sam navikao, bolan kraj.

"Želim da te zagrlim, mama."

"Znam, sine. I mama to želi, veruj mi. Ali ne sada, barem ne još. Sad je tvoje vreme, nemoj misliti na mene. Otišla sam sa razlogom, Bog ima drugačije planove za mene. Idi sada, pronadji sestru..."

Njena silueta se izgubi u daljini, u neopisivo prelepom zlatnom sjaju. Koliko god glasno dozivao njeno ime, nije uspevalo. Otišla je kao i prvi put. Bez pozdrava.

Poslednje dve reči koje je izgovorila su mi neprestano odzvanjale u glavi. Potreban sam Emi, znam to, osećam. Gde god bila naći ću je i nadoknaditi sve one godine bez nje.

Svaka nada za boljim životom je nestala iste noći kada su mi javili da se mama predozirala lekovima. Tada je nestao i moj osmeh, nestao je osećaj ljubavi, radosti i sreće.

Sećam se prve noći bez nje. Došla mi je u san. Rekla mi je isto što i svaki put kada je vidim-da se ne brinem i da ne mislim na nju.

Al' to je nemoguće. Potrebna mi je. Potrebnija i od vazduha koji je nekada udisala. Potrebnija i od tišine koja mi noću postaje jedini prijatelj.

Jer ja sam niko i ništa bez nje.

I evo novo poglavlje moje prvi knjige! Dosta sam se potrudio oko ovog dela, tako da bih vas zamolio da ostavite svoje utiske! Volim vas!