"Poslednji voz tame"

"Erupcija osvete"

Pocepani ranac prebacim preko ramena, mrzovoljno izlazeći iz kuće. Kasnim, prokleto kasnim i neću moći da odem na naše mesto! Iznervirano odbrojim nekoliko sekundi u sebi pre nego što šutnem veliki kamen.

"Nije bitno, svratićeš posle..."

Uveravala me je podsvest dok sam sve više prilazio kapiji škole. Odmah osetim nelagodu kada ugledam njega na tribinama, jebenog Filipa. Neprimetno se provučem kroz veliku rupu kamenog zida levo od kapije, trudeći se da me ne vidi. Niti on, ni njegova debilska ekipica.

"Vidi,vidi... Ko je to nama pokušao da pobegne?"

Upitao je samouvereno, skočivši sa kamene pozide visoke oko metar i po. Sa svojom ekipom od nekoliko naivnih morona me opkoli, kao familija leoparda plen.

Pogled spustim na prljavi beton na čijim se pukotinama našla i po koja travka, dok sam polako gubio ravnotežu. Mislim da bi samo jedan mek dodir uspeo da moje telo baci na tlo.

"Da te nismo možda malo uplašili, je l'?"

Primakao se, tako da sam mogao da osetim njegov pogled na sebi. Ruke mi stavi na ramena, te blago odgurnu. Osetio sam da brzina srca postaje sve nestabilnija i drhtavo telo izgubi ravnotežu.

Padnem na beton, nekako uspevši da se zadržim osnovom šake. Svi oko mene su se smejali i u vazduhu se orilo moje ime uz govnarski podsmeh. Nisam mogao da podignem pogled, nisam mogao da se suočim sa stvarnošću.

Ja sam kukavica.

Odmah nakon toga usledila je grubijanska korida na nedužnog mladića, koji se skupio i glavu zario u kolena. Ubrzo nije više osećao skoro nijedan deo tela. Nije ga bilo briga što je ismejan po milioniti put niti to što je dobio batine. Bolelo ga je to što nije uzvratio. Nije ni pokušao!

"Budi muškarac jednom u životu, pičkice mala!"

Do sada su Filipove reči ostale neprimećene od strane njegovog čula sluha, ali ovog puta to nije bio slučaj. Na trenutak, Luka se okrenuo oko sebe i pažljivo osmotrio sva ta lica.

Nijedna osoba mu nije promakla, iako je veoma brzo prelazio sa jedne na drugu, omraženim pogledom. Koliko je samo bilo osmeha,baplaudiranja i navijanja. Niko nije pokušao da pomogne, makar da pozove pomoć.

Zažmuri i odbroji do 10, ali nije pomoglo. Još nekoliko snažnih udaraca prodrma njegovo telo, pa sasvim neočekivano, stisne pesnicu i oseti nalet besa.

Ali, to nije bio nalet besa koji traje nepune tri sekunde, te nestane. Ne, ovo je bilo nešto jače, nešto više. Nešto što se skupljalo godinama.

Ustanem, na čudjenje svih prisutnih i uz prigušeni žagor iz pravca hola škole. Duboko udahnem pa izdahnem odredjenu dozu vazduha, skupljajući svaki atom snage u pesnicu.

Uputim Filipu prekorni pogled, pa mi se sasvim slučajno na krvavom licu izvi smešak. Svi šokirani mojim pokretima su otišli korak unazad, sem Filipa. On počne tapše, 'ponosno' prilazeći ka meni.

"Vidi, vidi, ko nam je to..."

A onda taj nepodnošljivi zvuk mrtve tišine je ovladao prašnjavim prostorom. Na ove neretke pojave sve je stalo. Saobraćajna buka na bulevaru dve ulice ispod kao da je nestala, a svi prisutni su (kako ko) zanemeli i preplašeno ga odmerili pogledom. Pogleda ispod sebe, pa i sam otvori usta od sreće.

Uspeo je, suprotstavio se Filipu!

"Zar je ovako dobar osećaj udariti nekoga?"

Sam sebi promrmlja u bradu, gledajući sada bespomoćnog tigra kako se bori za dah, istovremeno grčeći se od bola u grudima. Konačno je svoj dar od rodjenja, tu mišićnu masu iskoristio u pravu svrhu. Ili u onu svrhu koja mu se sad činila najboljom.