Blessed With A Curse

Part 1

"Da li si sigurna da ćemo stići na vreme?"
"Relaaax, imamo još 20 minuta pre zatvaranja. I da idemo peške od tvoje zgrade, stigle bi tamo na vreme." rekla mi je.

Hanna je oduvek sve radila u zadnji čas. Uvek je bila smirena, nikad se nije uzrujavala ni oko čega i uvek je bila suviše opuštena.

"Znaš i sama da ne bi, moja zgrada je daleko kilometrima." odgovorila sam joj.

Moja zgrada je bila suviše daleko od tržnog centra, i da imaš pola sata a ne 20 minuta, ne bi stigao nikad.

"Daj Lia, ne budi moodkiller! Evo ti, slušaj ovo." spušta ruku i uzima CD koji ranije nisam videla.
"Odakle ti ovo?" upitala sam je, ne znajući ko bi joj mogao dati taj CD.
"To je mix mojih omiljenih pesama. Mario mi ih je dao."
"Opaaaa, znači Mario je u igri opet?"

Ukratko, Mario je poljubio Lolu, Hanninu najveću neprijateljicu i to na njenoj rođendanskoj žurci. Nisam mislila da bi mu ona oprostila.

"Pa, ljudi odrastaju, menjaju se." govori ona, aludirajući na sebe.
Samo sam prevrnula očima, jer nisam mogla da je slušam kako lupa gluposti. Hanna nikad nije bila takva.

"Evo vidiš, stigli smo taman na vreme!" govori mi ona dok parkira auto. Nekad je stvarno u pravu.

"Hajde da požurimo do H&M, hoću da nađem one prelepe farmerice!" kaže i trči do H&M-a, a ja trčim sa njom. Mrzim da trčim ali zbog Hanne moram. Dok smo trčale, prošle smo pored Forever 21 i želela sam tamo da idem.

"Hanna, idi ti u H&M, ja ću u Forever 21 i tako ćemo imati dupli shopping!" ovo je definitivno bila najveća laž koja je mogla da izađe iz mojih usta.
"To je najbolja stvar koju si rekla za ceo tvoj život!" uzviknula je i ušla u H&M.

Ušla sam u Forever 21 i počela da razgledam okolo. Nikad nisam bila obožavatelj ovakvih radnji ali otkad sam čula da Dylan radi tamo, morala sam da uđem. Pravila sam se da razgledam neke majice kad sam ga ugledala. Pričao je sa nekom gospođom kod složenih pantalona. Polako sam išla sve bliže njima, nisam htela da posumnja. Gospođa je otišla a ja sam taman htela da odem kad mi se on javio.

"Hej Lia, otkud ti ovde?" upitao me je iznenađeno. Gledala sam ga prvih 5 sekundi izbezumljeno, nisam znala šta da mu kažem.

"Razgledam.. Razmišljala sam da kupim neku haljinu pa sam odlučila da dođem ovde i vidim šta se nudi.." govorim sa osmehom drugu najveću laž koju sam rekla danas. Bravo Lia.

"A jel? Dođi, mislim da imam nešto što bi ti baš dobro stajalo." rekao mi je i pošla sam za njim. Skinuo je crvenu usku haljinu sa vešalice i pružio mi ju je.
"Mislim da bi ti ova savršeno pristajala." govori mi sa osmehom.

Nasmešim se, uzmem haljinu i pođem ka kabini za presvlačenje. On me je pratio.
"Sačekaću te ovde da vidim kako ti stoji, zanima me." rekao mi je dok sam ulazila u kabinu, okrenula sam se i nasmešila sam se. Opet. Previše se smejem, već je postalo iritantno. Pomisliće da ne znam da govorim.

Skinula sam se u veš i krenula da probam haljinu, međutim nisam mogla da je zakopčam na leđima. Nisam znala šta da radim.
"Lia? Jel sve okej?" upitao me je Dylan. Kako sam mogla da mu kažem da ne mogu da zakopčam haljinu?

"Da.. ovaj.. ne baš.." govorim nekako u prekidima.
"Jel ti treba pomoć oko haljine?" upitao me je. Nisam mogla da verujem da me je to upitao.

"Tako nekako.." rekla sam mu to tako nesigurno.
Bez i da je pitao, ušao je u kabinu. Bila sam isuviše iznenađena da bih ga upitala šta radi. Uzeo je cibzar od haljine i zakopčao je. Stavio je ruke na moja ramena i gledali smo se u velikom ogledalu na zidu.

"Znao sam da će ti prelepo stajati." rekao je i stavio glavu na moje desno rame.
"Hvala." promrmljala sam nekako jer nisam mogla da obuzdam svoje lupanje srca.

"Uzimaš je, na moj račun." rekao je i stao pored mene.
"Ne, ne, ja plaćam." kažem dok pokušavam da otkopčam haljinu.

Tu je on sklonio moju ruku i otkopčao haljinu. Nisam znala kako da reagujem na to pa sam ignorisala njegove pokrete. Skinula sam haljinu tako da sam opet ostala samo u vešu.

"Kad si se istetovirala?" upitao me je misleći na tetovažu leptira na mom desnom kuku.
"Pre mesec dana." govorim mu dok uzimam farmerice da se obučem.
"Jel ima neko značenje?" upitao me je i prekrstio ruke.
"Ne baš. Samo volim leptire." odgovaram mu i oblačim majicu.

Uzela sam haljinu i zajedno smo izašli iz kabine. Srećom, radnja je bila prazna jer je bila zatvorena. Dolazim do kase i stavim haljinu na pult. Uzimam novčanik i vadim novac. Dajem ga Dylanu koji ga stavlja u kesu i daje mi je zajedno sa haljinom.
"Rekao sam ti, na moj račun." govori mi sa osmehom. Pogledam ga i nasmešim se.

"Jesam li ti ikad rekao da mi se dopada tvoj osmeh?" upitao me je naslanjajuci ruke na pult.
"Stvarno?" upitam ga sa čuđenjem. Nisam mogla da poverujem u to.

"Nekako obasjava prostoriju." kaže i dolazi do mene da me isprati.
"Pa hvala ti." kažem mu prepunjena osećanjima koje nisam pre osećala.

Izlazimo zajedno iz radnje i on je zaključava. Prati me do Hanninog auta.
"Trebali bi da izađemo nekad Lia." govori mi i prekršta ruke.
"Da, da, naravnoo!" uzvikujem kao opičena 12-godišnjakinja. Ali on se ipak na to nasmešio.

"Okej, naći ću te u školi sutra da se dogovorimo za detalje, važi?"
"Važi." odgovaram i klimam glavom.
"Vidimo se Lia." kaže mi i odlazi ka svom autu.

Nisam ništa rekla samo sam mahnula. Nisam mogla da verujem da se sve ovo upravo dogodilo. Nisam mogla da skinem pogled sa njega, posmatrala sam ga sve vreme dok nije otišao. Smešila sam se kao budala, i taman kad sam htela da krenem, neko me je gurnuo..

Pa evo ga.. Prvi deo ove priče, početak jedne nove ere.. Recite mi vaše mišljenje, kritike, savete. Kako vam se dopada priča? Na sve poruke i komentare odgovaram. Ostavite vote i komentar! Voli vas vaša V.