Blessed With A Curse

Part 6

Odlazim od Starbucksa. Hanna me i dalje nije pozvala. Ko zna gde je ona..

Da odem do nje? Pogledam na sat i vidim da je 15h. Ona nije kući sad, Mario ima trening do 17h, što znači da je otišla da ga gleda. Fuck Hanna.

Sve što znam u ovom trenutku jeste da ne idem kući. Prolazim pored parka gde vidim decu kako se igraju.

Ugledam praznu klupu i odlazim tamo. Sedam i posmatram oko sebe. Pet dečaka i tri devojčice igraju fudbal. Nijedno od njih ne deluje starije od 10 godina. Okrećem glavu i vidim roditelje sa druge strane parka. Sede na klupi i razgovaraju. Četiri žene i tri muškarca.

Jedna žena je imala iste crvene starke kao ja. Vidi se da ima ukusa. U tom trenutku roditelji su krenuli ka deci i rekli da idu kući. Deca su se pozdravila i svako je otišao sa svojim roditeljem na svoju stranu.

Sad više nema nikog. Počela sam da shvatam da su mi parkovi jezivi kad nema nikog u njima.

Odjednom, osetila sam kapljicu kako mi je pala na ruku. Zatim još jedna, pa još jedna.. Dok nije krenula kiša. Fuck.

Da sam bar ponela kišobran. Ustajem sa klupe i trčim ka ulazu neke zgrade. Tu sam stala i čekala da prestane.

Mada, ako čekaš u Londonu da prestane da pada kiša, to je kao da čekaš letnji raspust. Osećam kako mi se telo trese od hladnoće koju kiša proizvodi. Noge su mi mokre a starke prljave.

Kad sam htela da pozovem taksi, baterija mi se ispraznila a telefon ugasio. Divota. Sad ću ovde ostati doveka.

Ako krenem peške do stana, stići ću sutra pošto sam baš daleko. Sedam na ivicu betonske saksije sa cvećem i molim se Bogu da prestane kiša. Auta prolaze i prolaze, međutim nijedan taksi. Ovakvu sreću samo ja imam.

U jednom trenutku ugledam nekog kako trči ka ulazu gde sam ja. I on beži od kiše kao i ja. Pogledam malo bolje i shvatim da je to kovrdžavi dečko iz Starbucksa. Staje kod ulaza i uzdiše. Skida kapuljaču koja mu i nije baš pomogla, pošto mu kapljice padaju sa kovrdži.

"Hej, Starbucks devojka. Otkud ti ovde?" upita me. Prvih pet sekundi nisam reagovala. Oči su mi bile ukopane na njegovu kosu.

"Bila sam u parku kad je krenula kiša a s obzirom da mi je stan predaleko, nemam izbora nego da čekam da prestane da pada." objašnjavam mu i osećam još jedan napad jeze.

"Pa ti si skroz mokra. Jel ti hladno?" Vau,  genijalno pitanje. Zar ne vidi da se tresem?

"Poprilično. Sutra sigurno neću izlaziti iz kreveta." govorim mu.

"Hajde sa mnom." kaže i otvara vrata zgrade.

"Gde?"

"Ovde živim. Hoćeš sa mnom?" upita me.

"Ti si za mene samo stranac.." govorim mu. To je tačno, može da bude bilo ko.

"Stranac koji je voljan da ti pomogne da ne završiš bolesna. Hajde unutra."

Bez obzira što ga ne poznajem, čupavac je imao pravo. Ustajem sa saksije i ulazim u zgradu sa njim.

Penjemo se na drugi sprat i dolazimo ispred crnih kožnih vrata. Jel ovaj poseduje nešto da nije crno?

Otključava vrata i ulazimo unutra. Skidam jaknu i dajem je njemu i on je ostavlja u ormar. Skidam starke koje su premokre i stavljam ih kod radijatora koji je bio u hodniku.

Hodnik je bio ogroman. Na kraju hodnika su bila jedna vrata, sa leve strane dvoje vrata i sa desne strane dvoje vrata. On otvara prva vrata sa leve strane i ulazi tu. Pratim ga i ulazim u ogromni dnevni boravak.