Blessed With A Curse

Part 4

Dylan's P.O.V

Konačno sam uspeo da pozovem Liu na dejt. Ne znam zašto mi je toliko dugo trebalo. Uzimam ključeve i izlazim iz kuće.

Odlazim do svog auta i palim ga. Trebalo mi je oko 10 minuta ali sam stigao brzo do njene zgrade. Gasim auto i čekam. Međutim, nje nema.

Već sam krenuo polako da brinem šta se dešava pa sam odlučio da se popnem gore. Nisam znao koji je njen stan.

Srećom, ugledao sam njene crvene starke ispred vrata i onda sam pretpostavio da je to njen stan.

Pozvonio sam jednom, zatim dvaput.. ali ništa. Imao sam neki loš predosećaj.

Izvadio sam telefon iz jakne i okrenuo njen broj. Javila se govorna pošta. Ovo nikako nije dobro.

"Lia?" govorim nakon što sam pokucao. Ništa. Pokušavam da otvorim vrata i srećom, bila su otključana.

Bio je mrak, nisam mogao ništa da vidim. Uključio sam lampu na telefonu i krenuo. Bio sam u hodniku.

"Lia? Jesi li ovde?" vikao sam ali opet ništa. Skrenuo sam levo u kuhinju i tamo sam je video na podu, bez svesti.

"Isuse, Lia? Lia, probudi se!" uzimam je u naručje i drmam je. Ne budi se. Pokušavam da dohvatim telefon sa stola kako bih nazvao hitnu ali je nestao.

Šta se ovde dešava? Ne vidim ništa. Vadim upaljač iz džepa i palim ga. Lia je i dalje u nesvesti. Ustajem se i nalazim prekidač za svetlo. Palim ga i svetlo se uključuje. Vraćam se do Lie, podižem je i stavljam je na kauč.

"Lia, molim te, probudi se.. Lia!" opet sam je prodrmao i primetio sam da otvara oči.

"Lia?" gledam u nju dok otvara oči. Izgleda ošamućeno.

"Vo..de.." ustajem se,hvatam čašu i sipam vodu. Vraćam se do nje i hvatam je za glavu i pomažem joj da uzme gutljaj. Ko bi joj ovako nešto uradio?

"Jesi sad bolje?" upitam je. Gledala me je svojim čokoladnim očima. Bože, koliko je lepa..

"Malo.." pokušava da se uzdigne i refleksno je hvatam za ruku i pomažem joj. Sada sedi na kauču i ja sednem pokraj nje.

"Lia, šta se dogodilo?" upitao sam je.

"Ja.. Ne znam.. Sećam se da sam krenula da uzmem svoje crvene starke, ali je svetlo nestalo i zatim.. osetila sam nečiju ruku na svojim  ustima i ostalo mi je sve crno.." govori mi ona i uzima još jedan gutljaj vode.

"Ko bi ovako nešto uradio?" upitam je.

"Ne znam.. Dylane, kako si me pronašao?" okrenula je glavu ka meni i upitala me je.

"Došao sam ispred zgrade i čekao. Nije te bilo pa sam se popeo gore iako nisam znao koji je tvoj stan. Video sam tvoje crvene starke ispred vrata i pretpostavio sam da tu živiš. Zvonio sam, kucao sam ali mi niko nije otvarao. Bio sam zabrinut pa sam samo otvorio vrata i ušao u mrkli mrak. Telefonom sam osvetlio i došao nekako do kuhinje i našao te na podu, bez svesti." prepričavam joj sve.

"Hvala ti.." zagrlila me je. "Ko zna šta bi sa mnom bilo da ti nisi došao.." čujem jecaje u glasu i osetim jednu suzu kako joj pada na lice pa na moj vrat.

"Hej, hej, hej, nemoj da plačeš.. Tu sam.. Niko ti ništa ne može sada.." govorim joj i naslanjam svoje čelo na njeno. Stavljam ruke na njene obraze i brišem joj suze. Ona otvara oči i gleda me.. Ovo je savršena prilika..

Lia's P.O.V

Naslonio je svoje čelo na moje i briše mi suze svojim rukama. Tako je magičan, tako divan, dobar..  Otvaram oči i gledam ga. Tako je lep..

Iza njega vidim senku koja je protrčala kroz hodnik. Udaljavam se od Dylana i gledam ka vratima koja vode u hodnik. Osećam kako mi postaje hladno, koža mi se ježi..

"Lia? Šta je bilo?" Upita on mene zabrinuto.

"Neko je prošao kroz hodnik. Videla sam kako je neko protrčao.." Dylan ustaje i odlazi u hodnik.

Ustala sam se i stala pored kauča. On se vratio i odmahuje glavom. Prolazim rukama kroz kosu i ne mogu da verujem. Šta mi se dešava?

"Hej, sve će biti u redu." Dylan mi prilazi i grli me. Sklupčala sam se na njegovim grudima. Osećala sam se bezbedno. Ovo je sve što sam ikada želela a opet.. Nisam mogla da skrenem misli sa svega što se dogodilo.

Imala sam scene u glavi, šta bi bilo da Dylan nije došao. Ko mi je ovo uradio? Sa kojom namerom i ciljem? Zašto? Nemam neprijatelje koji me toliko mrze.. Stani malo.. Ne, ne može biti.. L? Nemoguće. Ali zašto bi on ili ona uradio tako nešto? Zar njihov cilj nije bio Hanna? Počinjem ozbiljno da se plašim. Ovo je upravo preraslo iz igre u borbu.

                                 *****

Otvaram oči i sa mutnim vidom pogledam oko sebe. Dylan i ja smo zaspali. Pogledala sam u njega. Izgleda još lepše dok spava. Deluje tako.. Spokojno.

Za razliku od mene sad. U misli su mi se vratile one teorije o L-u. Moram da se nađem sa Hannom, moram da joj ispričam za ovo..

Uzela sam telefon sa stola i videla da je 2h ujutru. Nema šanse da ću sad zvati Hannu, verovatno spava. Vratila sam telefon natrag na sto i čula Dylana kako mrmlja.

Pokušavala sam da skapiram koje su reči, šta govori ali ništa nisam mogla da razumem. Odjednom se trgao i probudio. Seo je na kauč i uhvatio se za glavu.

"Jel bi mi mogla dati čašu vode, molim te?" upitao me je ne gledajući me.

Otišla sam do kuhinje i dohvatila čašu. Sipala sam vodu u nju i odnela je nazad do Dylana. Popio je pola i stavio je na sto. Naslonio se na kauč i pokazao je rukom na mesto pored njega kao znak da sednem. To sam i učinila.

"Pretpostavljam da želiš da znaš šta je ovo bilo.." govori mi i spušta glavu. Delovao je tako nesigurno, nikad ga nisam takvog videla.

"Ako ne želiš da pričaš o tome, u redu je.." govorim mu iako mi mašta gori od radoznalosti.

"Hvala ti. Jer stvarno ne želim. Jednog dana, ako budem bio spreman da pričam o tome, ti ćeš biti prva. Obećavam." govori mi i stavlja svoju ruku na moju ukrštajući ih.

Nasmešila sam se. Stavila sam glavu na njegovo levo rame a on je sa svojom desnom rukom nas pokrio.

Tako smo samo gledali u prazno i ćutali. On je češkao moju ruku i ubrzo sam zaspala opet..

Pa i novi nastavak je tu. Pomalo sam razočarana, deluje mi kao da vas je mrsko da čitate ili nešto. Volela bih kada bi mi dali neke savete, kako da skupim čitatelje? Da li da nešto promenim u načinu pisanja? Otvorena sam za sve savete i kritike.
Značilo bi mi kad bi ostavili vote i komentar. Voli vas vaša V.