Wolf's Den

Part 1

Ovo nije bajka. Ovo je stvarnost u kojoj se I ona nalazi.
Veliki ste za svoje godine, a mali za ono što će da vam se desi!

Prolazila je uskim prolazom koji je vodio do prodavnice. Svoje ruke je stavila u tople ždepove, zviždući pesmu koju je čula na radiju kada se vraćala kući. Polako je izdahnula I već tad je mogla da vidi blagi ledeni dim koji se stvorio njenim teškim uzdahom. Razmišljala je o tome kako će da se snađe u novoj sredini. Tu je I nova škola a I novi ljudi. Preselila se u Liverpul pre vde nedelje, ali se I dalje oseća ne zaštićeno u ovom gradu. Neka loša sila joj nije davala mira, te je stalno izlazila danju, da se prošeta ili kupi neke grickalice, usput. Konačno je stigla do male radnje, u koju, čim je ušla, mogla je da oseti tako dobar miris stranih kolača koje je pravila gospođa Parks.

"Dobar dan, zlato." Pozdravila ju je stara žena, ali je imala izvrsno čulo njuha I vešte ruke. Malia joj se osmehnula I uzvratila pozdrav.

Malia

Ta devojka je veoma čudna. Ona bi I po zimi išla u šorcu.

"Daćete mi, 24 kolača sa puterom I groždjem, 12 srebrnih kružića iii....." stavila je prst na bradu razmišljajući šta bi mogla dalje da uzme. Volela je da jede. To ju je jedino usrećilo. Imala je ona lep život ali ljubav prema hrani je bila veća od bilo čega drugog. Žena joj je sa osmehom sipala sve u vreću I sačekala da ona kaže još nešto što bi htela.

"Znam! Uzeću I ove voćne štandle." Žena je klimnula glavom te joj sve to lepo upakovala i otkucala. Malia je platila te je , muškobanjastim hodom, sva srećna izašla Iz radnje. Na putu do kuće dok se provlačila opet između uskih ulica, uzimala je deo po deo kolača I sa uživaanjem jela.

"Mhmmm, ovo je tako dobro!" Mumlala je sebi u bradu I pravila zadovoljne face. No...odjedno je začula kao neko šuštanje te je prestala da pravi ikakve zvuke. Stala je na mestu, te progutala zadnji zalogaj. Čulo se neko tiho I jezivo prevrtanje stvari a onda I neki koraci. Tupi I glasni. Kao da neko trči prema njoj. Progutala je pljuvačku te nastavila da hoda, ne obazirujući se na zvukove. Svojim očima je gledala levo I desno te bi se par puta okrenula samo kako bi videla da li je nešto ili neko prati ali tamo nije bilo ničega.

"Nikad više neću da gledam američke horore...." psovala je tiho dok je čvrsto držala svoje kese u rukama. Opet je čula isto ali ovog puta oštrije I naprosto užasnije. Počela je da trči, duboko dišući dok je mogla da oseti kako je nešto prati. Drhtave noge su je vodile prema šumi I ona je samo bežala. Nije se osvrtala ali je znala da neko ili nešto juri za njom. Kroz glavu su joj prošle milion I jedne stvari I uporno je zamišljala nekog ubicu. Ali to nije bio ljudski ubica.

"Jebem ti!" Spotakla se od nešto dugo I mekano, te se počela kotrljati udarajući glavom od mokru ali blatnjavu površinu zemlje. Okretala se sve dok leđima nije udarila u obližnje drvo I zatvorila oči od boliva. Stavila je ruku na potiljak, te ga opipala ali čim je otvorila oči, na njenim dugim prstima su bili tragovi blata I krvi. Stegla je usne u ravnu liniju, te svoj pogled uperila prema napred. Bio je odjednom mrak. A znala je da je otišla u radnju kada je bio dan....nešto nije bilo uredu. Pokušala je da ustane, te se pridržala za grubu koru drveta, jecajući. Nastavila je da trči, I znala je da ta stvar ne odustaje od toga da je uhvati. U jednom trenutku je pokušavala da smisli plan, a u drugom je već bila preplašena I zbunjena.

"Pusti me!" Vrisnula je kada ju je nešto ogromno, silovito,  oborilo na pod gurajući svoje jako čudne ruke na njena prsa. Imala je osećaj kao da je ovo neka divlja životinja ali nije bila. Počela je da se odupire I steže svoje zube kako ne bi ponovo vrisnula. Nije znala šta ju je snašlo. Samo je htela da jede, a odjednom kao da je u nekom filmu. No, stišala se kada je čula nepoznato režanje I još jači pritisak u grudnom košu. Ta stvar na njoj je bila ogromna I neuporedivo snažna. Blago je zinula kada ju je ta stvar počela njušiti.
Jebote, da nije ovo vuk? Ali...ako jeste, kako je moguće da vuk ima tako ljudski dobro razvijene šape?

U sebi je mislila dok se lagano mrštila. Ali već u trećem trenutku je toliko jako vrisnula da je mogla da polupa sva stakla. Ta stvar ju je krvnički ujela za ruku, nabijajući svoje očnjake u njenju, pa sada, bledu kožu. Vrištala je raširenih očiju od šoka dok ta stvar nije popuštala stisak.

"Prekini, jebeno prekini!" I tada se ta stvar odmakla od nje, ostavljajući jako dubok I bolan ugriz na njenoj ruci. Otrčala je nazad u šumu, ostavljajući Maliu da leži na zemlji, sva u krvi. Počela je sporije da diše i od olakšanja, dok joj se znoj slivao sa čela. Gledala je prema nebu, gde je mesec bio pun I sijao tako jako, skoro da je mogla sve lepo da vidi. Prosiktala je kada je probala da skine tkaninu sa njene krvave ruke. Toliko je peklo, da to nije bilo normalno. Zašto? Šta se ovo desilo?! Stegla je vilicu te brzo uklonila slepljeno parče tkanine te je sada bolje mogla da vidi ranu. Zgrozila se na sam izgled. Poluotvorenim očima je proučavala tu ranu. Izgledala je jako odvratno I duboko. Bilo je tačno 6 rupica od zuba. Pocepala je svoj deo majce te zavezala, kukajući, oko ruke. Polako je ustala te se okrenula oko svoje ose, zbunjena I perplašena. Jedino što se čulo, jeste njeno glasno disanje I otkucaji njenog srca. Opet je zatvorila oči te se uputila prema izlazu iz šume.

Ništa nije onako kako izgleda. Niko nije onakav kakvim vam se predstavlja. Nijedan poraz ne boli više od laži. Nijedan udisaj nije teži od života. Zato, otvorite svoje oči, posmatraj te, slušajte....ništa nije onako kako izgleda!!