Wolf's Den

Part 4

Malia P.O.V.

Pokušavala sam da shvatim celu ovu situaciju, ali nažalost to me je dovelo da se još više zapitam: da li je ovo moguće? Kao mala nikad nisam ni razmišljala o ovim bićima a takođe ni sad. Sada je još gore jer, ovo je neki poremećaj u prirodi. Kako je moguće da čovek ima sposobnosti jedne životinje? Kako je moguće da ovi ljudi ovde sebe smatraju nekom zajednicom u nekom jebenom čoporu ili šta god? Ne stvarno je da čovek menja boju očiju I da može da izbaci neopisivo oštre kanžde. Kada sve saberem I oduzmem, sto posto sam sigurna da bih trebalo da bežim. Ali kako? Kako kada znam da sam zaražena ovom bolešću? Da, ja smatram ovo kao neku bolest. Ovo je neki virus koji se premosi ugrizom jer prosto je nemoguće da postoje vukodlaci! Obratila sam pažnju na ove ljude što me gledaju, I shvatila da očekuju moju reakciju. Iskreno, pokazaću im.

"Nema teorije. Ja odlazim iz ove ludnice." Pokazala sam prstom na pod ove sobe, tako pokazujući da mislim na to. Idem odavde, ićiću da se lečim a ne da budem sa ovim ludacima. Okrenula sam se I krenula da izađem ali čim sam videla vrata, na njima su stajala dva čoveka, tačnije tinejžderi mojih godina.

"Moramo da pričamo Malia, nema bežanja." Osetila sam kako mi taj Scott prilazi, pokušavajući da me smiri. Ali ne želim da se smirim! Hoću kući. Okrenula sam se prema njemu, I prišla mu korak unoseći mu se u lice.

"Nemam ja šta da pričam sa tobom! Svi vi ste skupina ludaka, inficirani nekim sranjetom! Nepada mi na pamet da ostanem ovde, imam oca koji me čeka kod kuće, idem." Oduvek sam bila hrabra ali u nekim trenutcima sam morala da se suzdržim ali sada. Sada sam htela da prebijem ovog.....Scotta. Kako se usuđuje da mi ovo govori?

"Nisi nas dobro razumela. Ovo je stvarnost I ti ne ideš nikuda sve dok se ne dogovorimo oko nečega."

"Oko čega? Da vas ne prijavim za ovo? Oh, i te kako hoću!" Viknula sam naživcirano jer, pa ne mogu da verujem da on I dalje nastavla sa ovim. Ali čudo što je ovoliko smiren.

"Aj ne budi ne razumna, već nas saslušaj!" Viknula je ona prelepa plavuša što me je I dovukla do ovde zajedno sa Theom. Nekako su mi se činili bliski ali trenutno ne mogu da mislim o tome. Pogledala sam je mrko I izdahnula. Scott me je pogledao molećivo I ja sam samo klimnula glavom posle kraće pauze. Jebem ti.

"Okej, Malia, hajde da sednemo." Uhvatio me za ruku I povukao do jednog kauča na sredini. Sela sam pored njega, očekivajući šta će da mi kaže.

"Ovako, svi ovi ljudi, svi oni su vikodlaci I oni ne mogu da se vrate na staro. Takođe, ne moj da se plašiš ovo nije zaraza, šta više mi se razlikujemo od ostalih. Mi smo moćniji, Malia. Ali to ima cenu. Ljudi ne smeju da znaju za nas jer, ako saznaju izvršiće razne eksperimente na nama ili nas ubiti." Polako je govorio, tako da mi njegove reči ostanu duboko u pamćenju. Iako se bojim, ovaj strah je drugačiji. Jer nisam jedina. Sigurna sam da ih ina dosta, ali jedino što mi ne ulazi u glavu, zašto baš ja?

"Znači, mi smo na kocki. Bukvalno možemo unreti." Klimnuola sam sama sebi glavom, dok je oko nas vladala mrtva tišina.

"Pa...na neki način ali zasada jedino o čemu treba da razmišljaš je o tome da postaneš deo mog čopora. Theo te ugrizao, znači da bi trebalo biti na našoj strani." Čopor? Zašto uopšte tako nazivaju ovo....šta god da je. Pošto ništa nisam odgovarala, shvatila sam da su ovi već počeli da razmenjuju poglede.

"Zašto sam ovako smirena?" Pitala sam Scotta praveći zbunjenu facu jer, I jesam zbunjena. Sad bih trebala da plačem I žalim ali ja to ne radim.

"To je zbog mene. Ja sam Alfa, I ja donosim sigurnost u svom čoporu." Osmehnuo se, zbog čega je ispao šmeker. Ošinula sam ga pogledom, zbog suvišnog odgovra.