Wolf's Den

Part 9

Lydia's P.O.V.

Mrak je prekrio celu moju sobu. Ništa nisam mogla da vidim. Ali sam zato mogla da osetim. Mogla sam da osetim sram koji me je obuzeo. Neverica i saznanje da sam bila potpuno naga. Zašto? Kako? Ne znam odgovor. Samo znam da iz ove sobe neću izaći više nikada. Prošlo je dva dana od nezgodice. U školu sam išla sasvim normalno iako me je Anna pratila na svakom ćošku. Anksioznost se širila u meni, u vece više nisam sama smela da odem.

Došla sam do saznanja da sam sama i nemam baš neke prijatelje. Oca nikada nema, što i nije za neko čuđenje. Sve je nekako mirno, sem mog srca koje lupa dvesta na sat. Želela sam da se ova noćna mora završi.

Nisam mogla da verujem da sam postala kojot, vuk šta god. Kako je to u opšte moguće? Dok sam bila u telu životinje, osećala sam se kao da to ipak nije sasvim moje telo. Nisam vladala njime. Kao neko šesto čulo što bi rekli, je radilo umesto mene. Polako sam ustala i došla do suprotnog zida, paleći svetlo. Smeta mi. Ali moram da krenem da učim. Kontrolni se polako bliži, a ja knjigu nisam takla.  Sedajući za sto, sve knjige i sveske sam nabacala na sto, gledajući i razmišljajući od kog predmeta da počnem. Pošto je vikend, učiću matematiku i hemiju za test u ponedeljak i utorak. Ne znam šta je gore, sobzirom da mi ni jedan od ova dva predmeta ne ide. Moj otac bi mi stalno govorio da sam glupa na majku ali to mi nikad nije smetalo. Mrzim da računam, množim iz na duše. Listajući stranu po stranu, polako je prolazilo moje subotnje popodne. Bila sam zahvalna što je u kući bila tišina, lakše sam mogla da zapamtim lekcije.

No, uz svo to razmišljanje, opet sam se vratila na vukodlake. Bili bi u velikoj opasnosti ako neko sazna za njih. Ili grešim. Možda u ovom gradu ljudi već znaju za njih? Čula sam jednom kada je Jade pričala o neki lovcima. Možda to ima neke veze? Mrštila sam se još naredna 2 sata na sve ovo. Postaje mi teže i teže da se fokusiram na bitnije stvari u životu od same činjenice da sam i ja polu životinja. Koga ja zavaravam, to i jeste veoma bitno. Sve se menja, samo ja ne mogu ništa da pohvatam. Očajna sam. Iz mojih usta se izvukao uzdah, kada sam shvatila da je već pet sati. Ručak sam propustila. Ustala sam sa stolice, uzela telefon i ključeve i polako se spustila niz stepenice koje su vodile tačno do hodnika. Na jednoj polici iznad cipelarnika, stajala je kutijica. U njoj je tata stavljao pare, ako bi mi ikad zatrebalo nešto. Izvukla sam određenu sumu nocva, obukla patike te zatim napustila kuću zaključavši je. Iz džepa farmerki sam izvukla bele slušalice i stavila ih u uši. Pesma koja me je začarala se uvukla u moje uši i navodila me da pevam stihove jako tiho.

Nekako me podcetila na situaciju u kojoj se nalazim.

Krenula sam peške do obližnjeg restorana, umirala sam od gladi. Na putu do tamo sam razmišljala šta bih mogla da jedem i sve mi se činilo dosadno.

"Mogla bi da probaš šnicle u belom vinu, jako su dobre." Jeza mi se spustila niz kičmu kada sam začula jako poznati glas. Zatvorila sam oči, ukopavajući se u mestu. Kako. Ne moguće da je mogao da zna o čemu razmišljam. Ruke su mi se tresle, osećala sam se veoma nervozno. Polako sam se okrenula. Njegov osmeh je bio jedva vidljiv, ali je bio tu. Uspravnog stasa i kurpnih ramena, bio je orkenut ka meni.

"Ne sviđa mi se što svakim danom otkrivam sve gore stvari u vezi vas." Proksitala sam kroz zube, sad polako osećajući bes kako raste u meni.

"Šta sam sad uradio?" Zvučao je iznenađeno, njegove oči uprete pravo u moje. Dlanovi su mu ležarno bili zataškani unutar njegovih džepova. Znala sam kuda ovaj razgovor ide pa sam ga samo ignorisala. Okrenula sam se i nastavila svoj put do nekog restorana. Gladna sam. A Boga mi i žedna.

"Gle ovako, moraš da pođeš sa mnom da popričamo."

"Zašto bih ja trebalo išta da pričam sa tobom?" Nije mi jasan. Zar ne shvata da ne želim da ga vidim barem mesec dana. Stajao je dva koraka od mene. Veoma blizu ako mene pitate. Izdahnuo je te spustio glavu.

"Veruj mi da nisam želeo tada da te vidim golu. Trajalo je svega tri sekunde. Nisam znao da će to toliko da utiče na tebe. Izvini." Dugo sam ćutala nakon tog odgovora, prosto nisam znala šta da mu kažem. Podigla sam jednu obrvu i dalje ga posmatrajući.

"Idem do restorana, pođi ako hoćeš." Slegnula sam ramenima i okrenula se. Osetila sam kako opet crvenim. Zašto?

Ne znam.

.......10 minuta kasnije.....

Čulo se maleno zvono koje je stajalo iznad vrata jednog lepog restorana, kada smo zakročili unitra. Moj pogled je išao sa jednog dela do drugog. Bilo je to doba dana kada je restoran pun. Osećala sam se čudno, nešto mi nije bilo dobro. Sve je bilo mirno i tiho. Tipično, zar ne? Nažalost, nisam mogla baš da se obazirem na to kada je pored mene stajao Scott, sav opušten o dominantan. Prevrnula sam očima i sela za sto do prozora. Scott je seo naspram mene.

"Dakle?"

Trgao se kao da sam ga pipnula svojim prstima, kao da se opekao. Namestio se tako da mu bude udobno, te me je pogledao svojim sada žućkastim očima. Nisu bile braon. Zašto?

"Moraš da shvatiš u kojoj se situaciji nalaziš." Sporo je pričao kako bih svaku reč shvatila ozbiljno.

"Čemu to?" Zbunjena sam. Ali ga ne prekidam, želim da znam o čemu je tačno reč.

Puknuo je usnama, tapkajući prstima po stolu.

"Moraš se držati bliže nama, ne možeš ovako da nestaneš ili da ne pričaš sa nama nedelju dana. Pustio sam te zbog onog incidenta, ali više ne mogu."
Ćutala sam par sekundi, pustivši da se ova informacija uvuče u moju glavu. Čak i da je upravu, ja ne mogu da budem toliko blizu njima. Imam svoj život koji mora da krene dalje. Taman što sam otvorila usta da izustim nešto, prekinuo me je.

"Shvati da si sad deo nas. Naši neprijatelji osete svaki put kada nam se neko novi pridruži pogotovo neko kao ti." Bacio mi je značajan pogled koji sam pokušala da izbegnem nedodirivim stavom. Sve mi je bilo teže da sastavi običnu prosto proširenu rečenicu od tenzije koja se omotala oko nas kao pokrivač.

"Šta ćete da naručite?" Pored nas, kao iz senke, pojavio se konobar sa malom sveskom u ruci, čekajući strpljivo na našu narudžbinu.

"Šnicle u belom vinu." Rekla sam ono što je Scott malo pre predložio, mali  osmeh je našao put do njegovog lica.
"Isto". Konobar je sve uredno zapisao i nestao iza crvenih zavesa. Spustila sam pogled na svoje ispreplitane prste te sam napokon rekla ono što sam mislila da će da ga zadovolji.

"Ono što se desilo ću zanemariti...samo nemoj da se ponovi." Skroz sam bila crvena u licu." A za ovo da se držim blizu vas ću pokušati da ispoštujem." Nisam htela da mu dajem lažnu nadu. Pogotovo što sam i dalje zbunjena oko svega. Nisam želela da paničim, mora da postoji svetlo na kraju tunela. Možda mogu da prekinem ovaj krug čarolije i vratim se u ljudsko biće.

"Drago mi je." Čim je to rekao, čulo se zujanje koje nije trajalo baš tako dugo pre nego što se čuo tup i užasan zvuk. Scott je kao iz topa ustao sa stolice, hvatajući me zaruku. Ali pre nego što smo uspeli da izađemo iz restorana, cela zgrada se digla u vazduh, noseći i nas dvoje sa sobom.

Bol.

Mračno.

Vrištanje.

Plač.

I na kraju padaš u komu. Tako to ide, zar ne? Samo što sam ja svega bila svesna i mislim da ću ovaj košmar proživljavati duže nego što bi trebalo..