Zovem se ljubav

3.Barselona

Dani su se nizali jedan za drugim. Imala sam previše obaveza i nisam znala šta prvo da uradim. Nakon nekoliko razgovora sa roditeljima konačno su prihvatili moju odluku. Znam da mama nije bila oduševljena , ali nije imala izbora pa je morala da se pomiri sa tim.

Sedim na aerodromu i čekam poziv za moj let. Nervi su mi kao strune. U sebi sam se milion puta preispitala da li sam donela pravu odluku. Jedini zaključak koji sam donela jeste ako ne pokušam nikad neću znati da li ja to mogu, i uvek bi se kajala što nisam imala više hrabrosti.

Sa mamom i tatom sam se pozdravila kod kuće. Nisam htela da me isprate na aerodrom jer bi mi bilo još teže da gledam njihovu tugu u očima.

Pavle pokušava da mi skrene misli i priča Nađi i Ines neke naše doživljaje iz detinjstva.
"Bila su to lepa vremena. Jel tako Matea?"
"Molim? Šta?"
"Pa ti nas ni ne slušaš. Gospođica je već u Barseloni i vija sexy Špance."
Na Nađinu opasku svi se počnu smejati pa čak i ja.
"Da, da već te vidim za mesec dana kako letiš kod mene pa ti mogu prepustiti sve te Špance."

Ćaskali smo još malo. Prijale su mi te neobavezne teme, nisam razmišljala o svojim strahovima.

Čujem poziv za moj let, to je to vreme je da se oprostim od Beograda. Pozdravila sam se sa savima, i na momenat zasuzile su mi oči.
"Bez plakanja mala ovo je početak kako ono ti beše kažeš? Novog života?" Pavle mi obriše suzu
"Evo obećavam nema plakanja. I samo da znate očekujem vas sve u poseti."
"Nemoj nas dva puta zvati." Ines nas sve zasmeje.

Sedim u avionu i razmišljam o prestojećem periodu. "Bože da li sam ja dorasla ovome?" Pomislih u sebi.

Iz misli me trgne devojka koja se upravo smestila pored mene.
"Izvini što sam te prepala." Kaže devojka
"Ma ništa samo sam se zamislila." Nasmejem joj se suptilno.
"Imaš jako lep osmeh." Kaže mi ona, a ja već vidim da mi neće biti dosadno.
"Hvala ti."
"Ja sam Lara."
"Drago mi je, Matea." Pružim joj ruku.

I tako malo po malo saznala sam da Lara već 3 godine živi u Barseloni, inače je iz Banja Luke, studira dizajn enterijera i sasvim slučajno u istom smo domu.
"Svet je tako mali, ko bi reka da ću baš u avionu upaznati svoju buduću cimerku iz doma."
"Zamisli još ako smo u istoj sobi pa to bi onda stvarno bila neka sudbina." Odgovorim joj. Dopada mi se Lara, potseća karakterom na Nađu. Komunikativna je i zabavna. Deluje mi ovo kao jako dobar početak. Nadam se da će ovako nastaviti.

Upravo smo izašle iz aerodroma, Lara kaže da njen drug dolazi po nju i da mogu sa njima. Ovo je ispalo tako dobro, već sam milion puta razmišljala šta će biti kad dođem, kako ću se snaći za prevoz, a sad jedna po jedna od mojih briga je rešena.

"Lara ovde sam." Vidim momka u plavoj majici kako maše u našem smeru.
"Eno ga Niko." Kaže Lara i potrči ka njemu, ostavljajući mene samu sa koferima.

Pokazuje mu na mene, i kreću ka meni.
"Ćao ja sam Niko." Kaže mi momak u plavoj majici na tečnom španskom jeziku.
"Drago mi je Niko, ja sam Matea." Odgovaram mu takođe na španskom.
"O! Pa ti baš dobro govoriš." Iznenađeno kaže Niko.
"Hvala, trudim se. Jako volim ovaj jezik, učim ga već par godina."

Krenuli smo ka domu. Oh ta Barselona ponovo sam se zaljubila u nju. Mislim da će mi ovaj put biti urezan u sećanju dok sam živa. Previše sam uzbuđena. Znate ono novi početak, dolazak u nepoznato. Ko još može biti smiren? Ja ne.

Niko zaustavlja kola ispred doma i izlazimo. Dom je ogroman, bukvalno ovako nešto nisam videla u Beogradu.
"Takve je bila i moja prva reakcija." Kaže Lara. "Zamisli još mene, dolazim iz Banja Luke koja je toliko manja od Beograda, a o Barseloni da ne pričam."
"Niko jesi i ti u domu?"
"Ne, ja sam iz Barselone još uvek živim sa roditeljima." Kaže to tako tužno.
"Što to tako tužno kažeš, pa nije to loše."
"Ali ne još dugo, treba mi sloboda." "Oh svima nam treba." Pomislih u sebi.
"Niko i ja smo planirali da iznajmimo stan od sledećeg semestra."
"Znači napuštaš me?" Kažem to tako mazno i tužno.
"Možeš i ti sa nama." Sva ushicena Lara dok to govori.
"Ne znam tek sam stigla ne razmišljam o tome. A i stanovi su mnogo skuplji od doma, a ja moram da pronađem i posao."
"Dokle vas dve planirate da stojimo na ovom suncu? Uđite unutra pa ćaskajte do mile volje."
"Nikolas Beker!" Izrebri ga Lara. "Kreni da nosiš ove kofetr. Nećeš valjda dopustiti da mi nosimo dzentlmenu?" Na ovo se svi glasno nasmejemo i krenemo ka ulazu.

Dom je ogroman mislim da ću se izgubiti u njemu.

Javljamo se upravnici i nećete verovati ali Lara i ja smo u istoj sobi. Ciknule smo od sreće kada smo to čule i zagrlile se. Upravnici ništa nije bilo jasno.

Lara mi je ukratko pokazala gde se šta nalazi u domu. Ulazimo u sobu, dopada mi se. Nije ni velika a ni mala, taman za nas dve.
"Ovo je moj krevet, tako da ovo je tvoj. Smesti se, raskomoti se i osećaj se kao kod kuće."
"Hvala divna si domaćica." Počastim je svojim najlepšim osmehom. Da stvarno sam srećna.
"Znam kažu ljudi da sam divna." Šepuri se ona a ja prsnem u smeh.

I tako raspakovala sam se, javila svima da sam stigla. Naravno razgovor sa Nađom se odužio sve je zanima kako je, kako izgleda.
"Hej Matea." Upada Lara u sobu. "O oprosti nisam znala da pričaš na skype."
"Dođi." Pokazujem joj rukom da sedne pored mene.
"Nađa ovo je Lara, Lara ovo je Nađa." Mahnu jedna drugoj na kamericu.
"Znači ti ćeš čuvati moju bubicu dok ja nisam tu." Upita Nađa.
"Nađa nemaš pojma koliko vas dve ličite. Samo meni bog dva puta na put stavlja takve lujke." Obe počnu da glume da se ljute.
"Eto vidite iste ste."
"Moj twins i ja ti ovog puta opraštamo, ali sledeći put čuvaj nas se." Prsnusmo svi u smeh.

Pričale smo dugo sa Nađom, sve dok ona nije morala da krene za Novi Sad. Kroz ovaj razgovor uvidela zam koliko mi se Lara dopada i da sam stvarno imala sreće što sam je upoznala.

Šetale smo po domu, upoznala sam još neke devojke. Lara se trudila sve da mi objasni kako funkcioniše.

Već je padao mrak a ja sam bila iscrpljena. Ležim u krevetu i od uzbuđenja ne mogu da spavam. Oh Barselono šta mi radiš. Nasmejem se na to i okrenem na drugu stranu pokušavajući da se namestim. Sutra je novi dan a ja sam spremna za nove pobede.