Zovem se ljubav

21.Ponovo slomljenih krila

Matea

Ne znam jel ovo neko proklestvo ili sudbina da se u Beograd uvek vraćam slomljena.

Sedim na aerodromu, sve oko mene vrvi od ljudi. Neki sleću, dok drugi tek lete. Čekam da čujem poziv za svoj let. Ne registrujem ljude oko sebe, samo sedim i gledam u jetnu tačku. Verovala sam mu. Verovala kao nikome do sad. Otišla sam da mu javim da se Ines porađa i da treba odma da krenemo za Beograd pomerila sam nam let. Umesto da mu prenesem lepe vesti dočekalo me neverstvo. Stajao je sa tom devojkom i ljubio je, ili ona njega. U svakom slučaju to je najmanje bitno važno je samo šta sam videla.

Držim dve karte u ruci, jedna je trebala da bude njegova a sada ponovo letim sama, ponovo slomljenih krila.

Na aerodromu me sačekala Nađa. Nisam javila mami i tati da sam pomerila let trebalo je to biti iznenađenje. Znala sam da su sada svi u pokretu, rodilo im se prvo unuče. Ines je rodila dečaka i ja jedva čekam da vidim malog naslednika. Bila mi je čast kada su mi rekli da će dobiti ime po meni. Matija duša tetkina, nadam se da će to malo stvorenji uspeti da okupira ove zbrkane misli, ovaj haos u glavi.

Kada me je ugledala samu kako izlazim sa koferom Nađi je odma bilo jasno da se nešto dogodilo. Nije pitala ništa, samo me zagrlila. Falila mi je puno, malo smo se slabije čule u poslednje vreme ali to ne može da pokvariti naše prijateljstvo. Nađa je jedna od najvažnijih osoba u mom životu, tako je bilo i biće.

"Mila moja." Grli me i dalje Nađa.
"Hvala ti što si došla."
"Ej nema potrebe da se zahvaljuješ znaš da sam uvek tu za tebe." Znala sam to, da je pozovem u pola noći ona bi se odazvala.
"Nedostajala si mi." Osetim slanu tečnost kako klizo niz obraze. Nisam više mogla da trpim, pustila sam suze.
"Hej šta se dešava. Kad sam te ugledala samu znala sam da nešto nije dobro ali sada i vidim to." Pred njom nema maski, sve padnu u vodu jer ne mogu da glumim da sam jaka predobro me poznaje.
"Hajdemo na neko mirnije mesto da se dovedem u red pre nego što odemo u porodilište."

Dovezle smo se do našeg parka. Ovde smo odrasle, kad smo bile klinke tu nam je bilo mesto okupljanja. Ovaj park krije naše tinejdzerske tajne.

Sedele smo na klupi koja je je izdvojena od ostalih i malo zavučena. Tu smo dolazile kada smo htele da se osamimo i udaljimo od ostalih.

"Prevario me." Bole ove reči još više kad se izgovore.
"Jesi sigurna?" Pita me u neverici.
"Još uvek verujem svojim očima. Videla sma ga. U njegovoj kancelariji stajao je sa drugom. Ljubili su se."
"Šta on kaže?"
"Nisam sačekala da išta kaže, samo sam otišla na aerodrom."
"Možda nije sve kao što vidiš." Teši me ona, a ja bi sve na svetu dala da sam pogrešno videla. Ali na žalost nisam.

Ispričala sam joj ukratko dešavanja od proteklog meseca. Kako je i ona počela da radi kao pripravnik u sudu a i dosta vremena je provodila na vezi sa Nikom nije bila upućena baš u sve detalje.

"Možda ti sad to sve deluje tako ali ja sam ubeđena da postoji objašnjenje. Kad vidim vas dvoje zajedno iz aviona se vidi da ste zaljubljeni. Način na koji te gleda to može samo zaljubljen čovek. Trebala si mu pružiti šansu da ti objasni sve."
"Bila sam slomljena kada sam to videla, želela sam samo da odem da moje oči to više ne gledaju. Ne vidim objašnjenje za to, pogotovo ne nakon svega što nam se izdešavalo. On je bio ljut na mene pa mi je iz osvete nabio rogove."

Eto opet sam pobegla, oće se moj ceo život svesti na bežanje. Pomislim nekad da sam predodređena na to. Kad god mi život da trunku nade realnos se potrudi da je uništi.

Kada sam bar malo uspela da sredim svoje misli i da se upristojim otišle smo u porodilište. Tamo su bili Pavle, moji roditelji i roditelji od Ines. Jedva sam čekala da vidim bebu, da čestitam bratu i Ines na novom životu koju su stvorili.

"Matea." Ugleda me Pavle i dotrči do mene.
"Čestitam veliki brate postao si tata." Poljubi ga i zagrlim.
"Hvala Mala, iznenadila si nas." I dalje me grli i ne pušta.
"Kad nam je mali anđelčić poranio morala sam i ja." Pušta me iz zagrljaja.
"Ako si. Taman si stigla da proslaviš sa nama." Danas je ipak dan za slavlje uprkos svemu ja ću se radovati a sutra kako bude.

"Pa kome prvo da čestitam?" Gledam u mamu i tatu. Priđem i zagrlim ih oboje.
"Čestitam baba i deda."
"Mila moja postala sam baka. Da ga samo vidiš kako je mali. Isti je Pavle." Mama je toliko ushićena što je i normalno, pa ne postaje se svaki dan baka.
"Mama pa rano je još za to." Meni su sve bebe iste kad se tek rode.
"Ja sam rodila Pavla ja znam kakav je on bio kad sam ga prvi put ugledala." Imitira je tata dok se svi oko nas smeju.

Nakon par sati čekanja konačno sam videla bebu. Mama je u pravu tako je mali i sitan, ali ne brinem ja da će on narasti ipak je to Pavlov sin. Gledam kroz staklo, raznežila sam se od te slatkoće. Jedva čekam da ih puste kući pa da ga uzmem u ruke. Obožavam decu a ovo malo ću da razmazim, pružiću mu svu ljubav ovog sveta i biti najponosnija tetka.

Obišla sam i Ines, blistala je.
"Jeli to naša ponosna mama?" Ulazim u njenu sobu i nosim joj cveće. Kupila sam joj i privezak za Pandorinu narukvicu u obliku male bebe i onaj na kome piše mama.
"Tu je mama ali tu nam je i ponosna tetka." Grlim je pažljivo da je slučajno ne povredim. Ponosna sam na nju Matiju je rodila prirodnim putem što je danas prava retkost.
"Čestitam. Ovo je za tebe." Dajem joj kutijicu koju odma otvara.
"Divni su. Hvala ti puno." Znam koliko voli tu narukvicu i da pažljivo bira priveske.
"Drago mi je da ti se dopada, želela sam bar molo da dopunim tvoju kolekciju."
"Sjajni su, divan poklon."
Pričale smo neko vreme a onda su doveli Matiju da ga podoji a ja sam morala da izađem.

Nakon tri dana pustili su ih kući. Pomogal sam bratu da spremi stan za doček. Bićemo tu samo mi,naši roditelji i sestra od Ines. Nećemo da pravimo gužvu da ne uplašimo bebu, a i svu su već bili na proslavi koju smo napravili kada se Matija rodio. Pavle je bio van sebe od sreće, iscepali su mu skoro sve majice ali to je najmanje bito važan je povod.

"Evo još ovaj balon da stavim i gotovo." Kupila sam puno balona na kojima su bile bebe i razni natpisi.
"Hvala na pomoći, ne znam kako bi sve sam." Pavle dolazi iz radnjd sa puno kesa.
"Daj da ti pomognem." Uzim pola kesa iz njegove ruke.
"I nema na čemu."
"A ti što si sama došla? Mislio sam da ćemo upoznati zeta." Na njegove reči trgnem se, već tri dana misli su mi okupirane i trudim se da ne mislim na njega.
"Nije mogao da pomeri zakazane obaveze." Slažem i odjurim u kuhinju. Ne volim kad lažem svoju porodicu ali isto tako ne mogu da im kažem istinu.
"A baš sam se ponadao." Ulazi iza mene i spušta kese.
"Drugi put." Nasmešim se a u sebi bi zaplakala jer bojim se da nema drugog puta.

Stiglu su mama i tata a uskoro i svi ostali. Pavle je otišao po Ines i bebu. Biće oni divni roditelji, toliko se vole da će tu ljubav preneti na bebu. Matija je samo kruna njihove ljubavi.

Svi su u boravku dok sam ja sa Ines u njihovoj sobi i gledam bebu kako spava. Pitam se da li ću ja jednog dana imati ovaj blagoslov. Znam da sam još uvek mlada i da je rano za sve te ali slagala bi kada bih rekla da nisam poželala jednu bebu kad sam videla Matiju. Slagala bi kada bih rekla da nisam požela da to bude naša beba. Moja i Davidova.
Kako da ga izbacim iz srca? Kako da ne mislim na njega više? Povredio me je i nije zaslužio da razmišljam o njemu. Ali i dalje razišljam, proklet da je jer ga i dalje volim.

"Nešto si mi zamišljena?" Šapuće Ines da ne probudi bebu.
"Samo ti se čini. Gledam u bebu kako lepo i bezbrižno spava." Kako bi ja volela da sam opet dete da ne mislim ni o čemu.
"Nedostaje ti David? Znam kako ti je pa u poslednjih par godina se ne razdvajam od Pavla duže od par dana."
"Nedostaje mi." To jedino nije laž.
"Izdržaćeš ti to, a onda gad ga vidiš zaboravićeš koliko ti je nedostajao."

Pogodile su me ove njene reči. Teško je gledati u oči svojih najmilijih i lagati ih, glumiti sreću a zaplakao bih. Teže je nego do sada. Prošli put sam bila tužna ali sada sam povređena.