Zovem se ljubav

10.Hipnoza ove ljubavi

David

"Nadam se da nema potrebe da ti govorim da se ništa nije desilo i da ništa nisi videla." Okrećem se prema Pauli i pokušav smireno da joj dam do znanja da se ništa nije dogodilo, dok bes ključa u meni.
"Oprosti, ja.. ovaj nisam htela." Pravda se ona, vidno je pogubljena.
"Samo kucaj sledeći put."

Sledeći put? Kao da će biti sledeći put. Jebeno sam hteo da je poljubim. Htela je to i ona osetio sam to.

"Znam izvini. Ne brini neću nikome reći šta sam videla."
"Zapravo nisi videla ništa, jer se ništa nije ni dogodilo." U glavi vrtim film kako Matea istrčava iz kancelarije. Bože šta li je njoj sad u glavi. Sigurno misli da sam neki manijak.

"Znam, ali i dalje sam u šoku. Mislim ne osuđujem te odrastao si čovek sam biraš sa kim ćeš biti u vezi." Udahnem duboko.
"Mi nismo u vezi, samo komplikovano je jako." Paula mi je stvarno dobra prijateljica još iz perioda studiranja, znam da mogu sve da joj kažem. Ipak je žensko i ona to posmatra sa skroz druge strane.
"Matea mi se sviđa, i ovo je prvi put da sam se osmelio da načinim prvi korak." Priznam jer šta je tu je onako je već videla moje namere.
"Ali.." Pre nego što uspe da kaže išta prekidam je.
"Znam ona mi je studentkinja, tj ne predajem joj više. No nebitno to ne menja činjenice. Znam šta bi se desilo kada bi se pročulo za ovo."
"Vidi ja te ne osuđujem, poznajem te dovoljno dugo i znam da nebi svoj a ni njen ugled stavio na kocku da nisi ozbiljan. Matea je stvarno izvrstan student i razmisli dobro šta ćeš dalje činiti." Sve što je rekla u pravu je, ali srcu niko ne naređuje ono samo traži put.
"Znam Pau ali.." Sad prekida ona mene.
"Sad ti mene slušaj. Ovo ću ti reći iz najbolje namere. Uzmimo hipotetički da se nešto desilo između vas i da je neko drugi uleteo umesto mene. Kada bi se pročulo da ste zajedno u celoj priči bi najgore prošla ona. Ti si pre svega muško, a muškarce najmanje osuđuju. Uvek smo mi žene krive, mi zavodimo a vi ste samo muškarci koji ne možete da odolite." Upravo mi je sasula istinu u lice, koje sam i sam svestan i krivim sebe što sam poklekao.
"Kao što sam rekla ona je odličan student, i pred njom je uspešna karijera. Nemoj joj stati na put. Nemoj dozvoliti da se sav njen trud dovede u pitanje. Znaš kakvi su ljudi svi će misliti da su njene ocene poklonjene zarad tebe. A i sam znaš da nisu. Znaš da je i na prethodnom fakultetu imala odličan prosek."
"Znam." Kažem kratko jer sve što je rekla u pravu je.
"Razmisli dobro i javi se ukoliko ti treba neko ponovo da se izjadaš."
"Hvala Pau. Značio mi je ovaj razgovor."
"Ništa Rodrigez sledeći put naplaćujem seansu." Zagrli me i ne mogu da se ne nasmejem njenoj šali.

Paula krene da izađe ali se okrene naglo.
"Ne očajavaj, znaš da sa sudbinom nema šale." Namigne mi i izađe iz kancelarije.

Sedim i dalje razmišljam šta je time htela da mi kaže. Ponovo vrtim film u glavi i setim se Mate. Tako čista i neiskvarena. Još uvek mogu da je vidim kako stoji ispred mene žmureći, dok joj ruke podrhtavaju. Treba mi samo jednom da osetim te male usne na svojim. Jednom i biću zadovoljan, ali znam da je to pogrešno i da moram da prikočim. Moram se poneti kao muško u ovoj situaciji, i znam da ću je možda, ne možda nego sigurno povrediti ali tako je najbolje za nju. A ja? Ja ću se već snaći. Potisnuću svoje želje duboko u sebe, kao što sam već davno i radio. Postajem svestan da se svaki put zaljubim u pogrešnu.

Trenutno u misli mi se vraća i Veronika. Pre godinu dana bio sam ubeđen da je ona žena mog života. Tri godine smo proveli zajedno i hteo sam da je zaprosim, čak sam i prsten kupio. Bože kakva sam budala bio. Vukla me je za nos ni sam ne znam koliko dugo. Ja sam hteo da je oženim a ona me je prevarila sa mojim najboljim drugom.

Odmahujem glavom jer njih dve ne mogu da idu u isti koš. Matea i ja nismo imali priliku, sreli smo se u pogrešno vreme. Jednostavno nije nam suđeno. Nikako ne mogu da je uporedim sa Veronikom. Ni fizički, ma nikako. Ne poznajem možda dugo a ni dobro Mateu, ali posle Veronike naučio sam da prepoznam taj iskreni sjaj u očima. Sve što ona nije imala.
Kad pogledam u Mateu, kad se zbuni kad me vidi uočim u njoj svu njenu neiskvarenost. Znam da nije pohlepna, jer da jeste nebi birala ni vreme ni mesto da dođe do mene. A ona se jednostavno povukla. I ne krivim je zbog toga. U celoj ovoj priči nema krivca. Mi smo samo dve duše koje su se zaljubile a nije im bilo suđeno. Možda nisam čuo iz njenih usta da se zaljubila u mene ali sma osetio i to je dovoljno.