Neću da pišem o ljubavi.
Tačnije, o tome šta ja volim u istoj.
Šta me privlači, a šta me odbija. Šta želim a šta ne želim. Za čim bih poljudjela a zbog čega bih izludjela.
Šta me tjera da podivljam od emocija a šta me toliko plaši da ista u nekom trenutku i nemam. Neću, odbijam.
Nije da to krijem kao zmija noge, znaju to neke osobe, ali ženske osobe.
Neću da pišem, da se odajem. Kriću to od suprotnog pola. Kao da me neko zakleo da ni za živu glavu to ne kažem ili ono kada te zakunu u porodicu, prijatelje pa znaju da nećeš. Jer sve što se kaže a ne osjeti se , izgubi čar. Izgubi svrhu. Moraš da me osjećaš. Ne. Stani s' tim. To ne znači da treba da mi čitaš misli, ili da se mučiš nagadjanjem. Samo treba da me osjećaš. I znaćeš. Uvijek ćeš znati, u svakom trenutku. Prave se osobe osjećaju. Nista više, ništa manje. A najteže.
Žene se zaljubljuju lako.
Nisam jedna od tih ali mogu lako da postanem u trenutku kada pogrešan muškarac uradi prave stvari. Jer ih je pročitao. Znao je šta će da upali, šta će da te poljulja, jer si mu sve dala na izvolte. A on koliko god glup bio , pametno je to iskoristio da bi te dobio. Možda je htio i dušu ali tijelo je htio malo više.
Jer danas što se mnogo nudi to se i uzima.
A laž se uvijek otkrije, znam to. Isto znam da se većinom ne otkrije na vrijeme ( kada mi mislimo da je trebalo), nego u nekom drugom vremenu. Ne želim da gubim to vrijeme i koliko god ja bila jaka mlada žena koja se vodi osjećanjima ali i mozgom, onaj ko mi pomilije isti dobija me cijelu na čuvanje. To bi se i desilo, prekratko bi trajalo ali za mene dovoljno dugo.
I zato ćutim, jer kažem vam ništa gore nego kada pogrešan muškarac uradi prave stvari, a neko drugi čeka i gubi jer koliko god kratko, ipak ti treba vremena da shvatiš.
Zato, pravi će da osjeća. Nećeš morati da mu pričaš. Barem ne te neke stvari koje tebe sačinjavaju.
Na osobi se vidi, ko želi da vidi.
A ja ću strpljivo čekati da budem vidjena.
