Njegova #1

14.deo

Roberta Armani

Znate onu poznatu recenicu 'Sreću čine male stvari' ?Do skoro nisam verovala u to.Odgajana sam u bogatoj porodici.Dobijala sam sve.I dok sam bila manja imala sam svaku igračku koju sam poželela.U tinejdžerskom dobu dobijala sam svaku marku telefona i markiranu odeću.Do skoro sam mislila da sam srećna.Ali ne,bila sam u krivu.

Sreću čini upravo ovo ovde.Krevet,izlazak sunca i njegove ruke obavijene oko mog tela.Sad tek shvatam.Ceo život sam tripovala sreću više nego što sam u stvari bila srećna.A ovo ovde nije trip.Ovo je istina.

-Dobro jutro,malena - njegov promukli glas probudi me iz razmišljanja.

-Stvarno jeste dobro - prokomentarišem.

Posle onog sinoć ne verujem da sad mogu da se maknem iz kreveta.Samo bih ostala ovde ceo dan sa njim.Pružim se preko njega i dohvatim telefon sa noćnog stočića.Onda otkucam poruku Ani da mi nije dobro i da ću preskočiti posao.

Kad vidi šta sam otkucala Filip se naceri i vrati me nazad u njegov zagrljaj.

Njegovi prsti mrse moju kosu a ja slušam njegovo disanje i oktucaje srca.Ležali smo tako u tišini,prevrtali se po krevetu i ljubili do kasnog podneva.Ustajali smo i išli na partiju zajedničkog tuširanja.

O verujte mi,odsad ćemo češće to da radimo.

Smejuljim se Filipovim forama na kauču u njegovoj majici dok gledamo neku romantičnu komediju na tv-u.Dobro ja pokušavam da gledam on samo dobacuje kako je to glupost i da je bolje da smo pustili neki horor.

Zazvoni mi telefon i nagnem se do stola da se javim.Filip me uštipne za guzu.

-Auć...Halo?

-Robi,jesi li kući?

-Hej,tata...Nisam te videla odavno.Ustvari..nisam kući trenutno - bacim pogled na Filipa koji se odjednom uozbiljio kad sam pomenula tatu.

-Nisi?Mislio sam da si bolesna.

-Ovaj...želim pričati sa tobom o nečemu.Desilo se svašta dok si bio na putu.

-Da,tvoja majka mi je poslala pozivnicu za venčanje.

-Oh.. - izustim- Želeo si da pričaš o nečemu?

-Da,u vezi Izi je.

-Našao si je?! - uskliknem sa nadom i skočim sa kauča i tražim svoju odeću po stanu.

-Možemo se naći u restoranu za pola sata?

-Okej,čekam te u onom našem.Ješćemo pomfrit?

-Naravno,Robs. - nasmeje se i prekine.

Navučem brzo odeću na sebe i stanem na ogledalo pokušavajući da namestim kosu koja mi liči na gnezdo.

-Ideš? - ugledam Filipa naslonjenog na vrata sobe kako me odmerava.

-Da,izvini.Znam da smo trebali da provedemo ovaj dan samo nas dvoje ali tata me je zvao i...

-Okej je,Robs. - priđe i ostavi mi poljubac na čelu -Samo mi se javi.Hoćeš?

-Mhm - promrmljam u njegov vrat dok obavijam ruke oko njega.

-Idem da obavim nešto a onda ćemo ti i ja pričati - kažem dok napuštam njegov stan.

Odlučila sam.Prošla noć i celo ovo jutro nateralo me na razmišljanje.Ne želim da provedem ostatak života u ugovorenom braku.Neću dopustiti da drugi upravljaju mojim životom.Jedini muškarac koji će postojati u mom životu je Filip i niko više.

Rekao mi je da me voli i videlo se da je iskreno.Kad ću to dobiti od Nikolasa?Nikad.Završiću ovo jednom za svagda.

Ulazim u restoran u koji sam kao mala stalno ručala sa tatom.Ugledam ga na našem mestu i već je naručio pomfrit i smeška mi se dok mi maše.

-Hej - ustane i zagrli me te ostavi poljubac u mojoj kosi.

Sednem na svoju stolicu i ubacim jedan pomfrit u usta.Mm crkavam od gladi.

-Našao si Izi?

-Jesam - nasmeje se.

-Stvarno? - vrisnem.

-Da,dobro je.Doći će na tvoje venčanje jer trenutno nije u Milanu.Kaže da jedva čeka da te vidi.

-Kad smo kod mog venčanja...

-Kjara to opet radi?

-Mhm,ona i Elena su opet počele da splektare ali nije to u pitanju - promeškoljim se u stolicu i podlaktim se.

-Tata,ja...ne želim Nikolasa.Ja... - igram se svojim prstima na stolu

-Voliš Galeotija - kako je zaključio?

Iznenađeno ga pogledam i on se nasmeje.

-Roberta,video sam te kako se ponašate jedno pored drugog.Bili ste providni prvog puta kada sam vas video zajedno.

-Oh.. - izustim.Zašto imam osećaj da sad ide ono ali?

-Ali,Robs... - a evo ga - Jesi li sigurna?Koliko dugo ga znaš?

-Tata,ja sam srećna sa njim...

On uhvati moju ruku na stolu.

-Vidi,samo želim da budeš srećna.I ako želiš da budeš sa Filipom podržaću te.Znaš da sam te uvek podržavao u svemu ali ako te povredi i bude ti falila dlaka sa glave...ubiću ga.

Nikad nisam videla oca ovako ozbiljnog.Čak sam se i uplašila od njegovog ozbiljnog lica.

-Hvala ti tata - nasmejem mu se.

Izlazim napolje sa telefonom i zovem majku.Saseći ću ovo u korenu.Danas,neću čekati ni dana više.

-Mediću,jesi li odlučila nešto za venčanicu?

-Oh veruj mi majko,odlučila sam.Zapravo dolazim do tebe da popričamo o toj odluci.Potrudi se da tamo budu Nikolas i Elena.

Prekinem joj bez čekanja njenog odgovora.

'Potrudi se da nemaš verenicu okej?😂'

Otkucam poruku Filipu.Kao da je čekao stiže mi odgovor.

'A tvoj verenik,dušo?'

'O veruj mi.Za sat vremena je sve gotovo.'

'Da li to znači da ćeš od sad biti samo moja?'

'Oh ja sam oduvek i bila samo tvoja.Čekam te u mom stanu u 20:00.'

'Biću tamo i pre.'

Podignem glavu od telefona i ugledam ispred sebe dečka u crnom odelu koji gleda tačno u mene.Krenem da ga zaobiđem ali on opet stane ispred mene i prepreči mi put.

-Konačno se srećemo,gospođice Armani.

-Ko si ti? - viknem kad me on uhvati za nadlaktice čvrsto i osmehne se.

-Oh,to sad nije bitno,lepotice - pomazi me po obrazu.

Podignem nogu i udarim ga u međunožje i okrenem se da pobegnem ali se sudarim sa jednom stenom od čoveka koji inače ima sigurno dva metra.

Osetim belu tkaninu na svojim usnama i neki čudan miris.

Osećam kako mi se muti i gubim ravnotežu a onda sve postane crno.

-------------------------

Oh...
Utisci?

Nina Deen