Njegova #1

16.deo

Roberta Armani

Sunce koje prolazi kroz prozor udara u moje lice.Ovaj plavokosi ludak me je opet doveo u njegovu 'kancelariju' da nazovem.I već sedim tri sata ovde.Ruke i noge mi trnu a kičma me boli.

On već tih tri sata sedi u stolici i posmatra me pogledom koji tera trnce na moje telo,kao i strah i nervozu.Izgleda kao neki poremećeni ludak iz mentalne ustanove.Jednostavno njegove oči daju taj utisak.

Spušta praznu čašu koju vrti već neko vreme u ruci na sto.Zaobiđe isti i nasloni se prekrštajući ruke na grudima i dalje držeći onaj ludački pogled na mom telu.

-Znaš,nekako mi je i jasno da je izabrao tebe - obliže usne - Imaš grudi,plavu kosu i prava si pička.

Povraća mi se.Stvarno.Napravim gadljivu facu a on mi se nasmeje.Nisam baš sigurna zašto.Pomeri se iz svog položaja i klekne ispred mene.

-Šteta - prošaputa i pomazi me po obrazu - Stvarno misliš da je njemu stalo?Znaš,trebao je ovde da bude pre tri sata.Ostalo mu je još pet minuta.

Približi mi se i onjuši moju kosu.Okrzne moj obraz usnama i nasmeje se.

-Šteta što će ova lepota umreti za pet minuta.

Trznem se i preplašeno pogledam u njega.On je ozbiljan?U..ubiće me.Počnem da drhtim.Ne mogu da umrem ovako jel da?

-Ne brini,srećo.Potrudiću se da ne boli.

Počnem da plačem.Stvarno me je ostavio?Da umrem?Nije čak ni došao.Zrak počinje da me guši i jedva udišem vazduh.Mrmljam u maramu da me odveže.

-Ostavio bih te ali imaš još četiri minuta.

Odveže me i ja udahnem preko potreban vazduh.

-Povratiću - promrmljam jer se kiselina odjednom skuplja u mom grlu.Ovaj me žurno uzme u naručje i odnese u kupatilo mrmljajući da se ne usudim uprljati mu tepih.

Spuštam se na kolena ispred wc školjke i ubrzo iz sebe izbacim sve što sam pojela čini mi se u poslednjih nedelju dana.

Ostalo je još minut i ja iscrpljena od povraćanja opet sedim na onom crvenom kožnom kauču i mirom se sa činjenicom da je kraj.

Posmatram jednu tačku na podu.Uzdasi su mi sve glasniji jer ovo je poslednji mint da dišem.Krpz glavu mi trenutno prolaze svi lepi trenuci u životu.Onda se setim i njega.

Kako je mogao da mi uradi ovo?Rekao mi je da me jebeno voli.Zbog njega sam htela da upropastim svoj ugled,da izgubim sve.A on se nije ni potrudio da me izbavi odavde.

- Tik-tak,lepotice - trzne me poznati glas.

-Uradi to - naredim mu.

-Neće boleti.Kao kad primaš injekciju.

Približava mi se sa poštoljem u rukama.Duboko uzdahnem i zatvorim oči kad osetim hladan metal na mojoj slepoočnici.

-Poslednje reči?

Odmahnem glavom na njegovo pitanje.Stisnem zube i čekam.

-Stani! - zagrmi glas...nj..njegov glas.

Otvorim oči i ugledam njega na vratima uzdihanog.

-Dobro si se setio! - ovaj uzvikne i skloni pištolj sa moje slepoočnice i ja kao da ponovo prodišem.

-Doneo sam šta si tražio.Pusti je!

-Ne tako brzo.Da vidim.

-Ne pred njom.Prvo je pusti.

-Plašiš se da vidi šta si doneo jel da?O,Galeoti,Galeoti.Otvori kofer!

Šta je doneo a nije novac?Šta smrdi ovde?

On pogleda mene.Njegove oči su drukačije.Njegov pogled je...kao da mi se izvinjava.Duboko uzdahne i još jednom mi se ispriča pogledom a onda stavi kofer na sto.

Polako otkopčava kofer.Kad se sadržaj prikaže ja se šokiram.On..on je doneo drogu?

Pogled mu je spušteni ne želi da me pogleda.On se drogira?Ne!Kako da ja to nisam primetila?!Izledao je i ponašao se sasvim normalno.

-Odlično - prilazi mi ovaj lik i odveže mi ruke i ja mahinalno protrljam crvene zglobove - Sad možeš kući sa tvojim dragim,lepotice.

Ustanem se i krenem ka njemu.On pruži ruke da me zagrli ali ja se izmaknem i krenem ka izlazu ni ne pogledavši ga.On se drogira a ja sa takvim ljudima ne želim nikakve veze.

-Gospođice Armani,dobro ste? - ugledam detektiva sa par policajaca a iza mog tatu.

Potrčim mu u zagrljaj i krenem da jecam u njegovu košulju.Njegovi prsti su u mojoj kosi i njegove reči koje ne čujem verovatno pokušavaju da me uteše.

Ne znam ni šta se sve izdešavalo ni kako sam dospela u policijsku stanicu.Nekako sam i izjavu dala i ne sećam se šta sam sve rekla.Trenutno mi nije dobro i opet povraćam u toaletu.

-Moraš do doktora.Znam da si rekla da ti nisu ništa radili ali to je deo procedure - objašnjava mi tata a ja mu klimnem glavom.Još samo to a onda idem da se zatvorim u svoju sobu i ne izlazim danima.

-Zdravi ste,gospođice.Oboje.

Podignem glavu začuđeno prema doktoru posle pregleda.

-Molim? - uzviknem - Kako mislite oboje?

-Trudni ste,gospođice.Čestitam.

Zaledim se i samo posmatram u doktora čiji osmeh počinje da bledi kad ugleda moj izraz lica.

-Nemoguće.Ne,ja sam..Pilule.O,ne!Zaboravila sam proklete pilule prošlog puta! - naglas razmišljam dok me doktor gleda kao da sam poludela.

-Trudnoća je u jako ranom dobu.Ali pošto ste vadili krv radi pretraga oni su pokazali da ste trudni.

-Možete li ovo da zadržite između nas?Ne želim da ova informacija iscuri bilo gde.Znate,ono,poverenje pacijent-doktor.

-Naravno - klimne mi i nasmeši se verovatno mojoj zbunjenosti.

E pa ja to ne vidim smešnim.Dete!Bože!Pravi trenutak.Bravo!

Izlazim izbezumljena iz ordinacije i vidim njega naslonjenog na zid prekoputa i očigledno čeka mene.

-Robs - ne obazirem se na njegovo dozivanje krenem ka tati na kraju hodnika.Osetim njegovu ruku na mojoj i okreće me ka sebi.

-Molim te me pusti da ti objasnim.

-Ne sada,Filipe.Treba mi vremena.Ovo je previše za mene.

-Da,razumem,treba ti prostora.Ali molim te,moram ti reći što se droge tiče.

-Nemoj.Ne želim ni čuti tu reč - konačno ga pogledam u oči u kojima jasno mogu da vidim tugu.On je plakao.Kosa mu je razbarušena a na licu mu je i brada stara par dana.Ne razmišljaj o njegovom licu sada,Roberta!Nemoj da se slomiš.

Otrgnem ruku iz njegove i žurno odlazim do tate koji me sažaljivo gleda.

Nesvesno stavim ruku na stomak kad sednem u auto.Šta da radim sa tobom?Pogrešan trenutak,bebo.Zaklopim oči i naslonim glavu na staklo automobila i utonem u san držeći ruku na mom novom smislu za život.Delu moje duše.