Njegova #1

17.deo

Nedostajalo mi je ovo.Posle onog košmara ja se konačno smejem.I to ni sa kim drugim do moje sestre.

Izi je tu.Vratila se u Milano čim je pročitala pre dve nedelje šta se desilo.Nedostajala mi je sestra.Kad smo ugledale jedna drugu posle toliko godina toliko smo se jako zagrlile da smo završile na podu plačući.

Nisam pitala gde je bila sve vreme.Jasan mi je njen govor tela kad bih dotakla tu temu.Govorio je da ne želi sada o tome.Nadam se da nije ništa strašno.Ionako se osećam kao da sam je izdala.

Moja beba je dobro.Niko sem Izi i Nikolasa ne zna za nju.I oni su slučajno saznali jer su uleteli u moj ured baš kad sam pila vitamine za bebu.Toliko su ludeli oko toga.

A bebin otac?Nisam ga videla već dve nedelje.Tata kaže da je otišao u Argentinu.I bolje.Malo me boli što se nije borio da objasni sve ali njegova prošlost je nešto sa čime izbegavam da se nosim.Diše mi za vratom doslovno i pokušavam da je ignorišem.

Nisam mu rekla.Nisam imala prilike a i da jesam verovatno ne bih mogla da prevalim to preko usana.Ne želim da mi dete odrasta uz takvu osobu.On se drogirao a ja za to nisam znala.Zavolela sam čoveka o kome apsolutno ništa nisam znala.

Novinari me saleću sve više i više i plašim se da moja beba ne završi na naslovnoj strani.
Razmišljala sam i odlučila.

Abortus ne dolazi u obzir.Nikad ga nisam podržavala.Ne možeš da ubiješ svoje dete jebote!To je previše sebično.To da uzmeš pravo na život biću koje ga još uvek nije ni iskusilo.Nikada!

Jedino što sam uradila u ove dve nedelje je da sam donela tu jako bitnu odluku u mom životu i životu mog deteta.

-Jesi sigurna da želiš da uradiš ovo sebi?Vama? - susretnem se sa tužnim očima svoje sestre.

-Izi - uzdahnem - To je najbolje za nas dvoje - govorim dok spuštam ruku na stomak i kružnim pokretima prelazim po njemu.

Izabelina ruka nađe se na mojoj.

-Bićeš nesrećna,seko.Ne samo ti nego i drugi.

-To je trenutno najbolje rešenje za bebu i Nikolas se slaže sa mnom.Nazovi me sebičnom ali to bi svaka majka uradila na mom mestu.Moje dete će živeti uz oca kakvog zaslužuje.

-Roberta...Pravom ocu nisi dala priliku ni da objasni.Moraš mu reći.

-Ne.Da je hteo borio bi se.Ne bi pobegao bez reči.Uostalom,on je veren,ja sam verena.To što je dete njegovo ne menja stvari.

-Menja to da ga jebeno voliš!Ne možeš ga samo odbaciti.Zaslužio je da zna.

-Ne želim da dete odrasta uz oca drogiraša.Ja ga ni ne poznajem.

-Toliko si tvrdoglava!! - podigne ruke u znak predaje i ustane da napusti moju kancelariju.

Pre nego što zatvori vrata proviri još jednom i tiho izusti
- I jebeno si sebična! - vrata se zatvore uz tresak.

Zavalim se u stolicu i duboko uzdahnem.Možda je i u pravu.Ali meni je moje dete najbitnije i tako će zauvek biti.Ja nisam moja mama.

Naravno da za ove dve nedelje nije prošla ni sekunda a da nisam pomislila na njega.
Gde je?
Šta radi?
Sa kim je?
Pomisli li on nekad na mene?

Sad je ono vreme kad mi on najviše treba.Da me zagrli,pomazi moj stomak i kaže mi kako će uvek biti tu.Fali mi koliko god moj osmeh na licu i reči koje izlaze iz mojih usana govore drugačije.Navikla sam da u životu zamaskiram svoja osećanja.Tako se osećam sigurnije.

-Stiglo je nešto za tebe - Minina glava proviri na vratima.

Pokažem joj rukom da uđe.Vrata se otvore do kraja a Mina u rukama nosi ogroman buket ljiljana.Spusti ga na sto ispred mene i osmehne se kad ugleda moju iznenađenu facu.

-Imaš i poruku - namigne mi i nestane iz prostorije pre nego išta kažem.

Ustanem iz svoje udobne stolice i obiđem oko stola te stanem ispred buketa.

Posmatram ga već par minuta.Znam ko ga je poslao.On zna da volim ljiljane.

Zgrabim papirić koji kao da sprži moju ruku kad ga dotaknem.

Možemo li sad da pričamo?
F.

Duboko uzdahnem i pogledam kroz prozor na Milano.Da li sam spremna da čujem?Želim da čujem njegovu stranu priče ali se plašim.Šta ako to ne mogu da podnesem?

Večera u Lux-u u 7 h.

Otkucam poruku a odgovor mi stigne kroz par sekundi

Biću tamo.

Mogu ja ovo.
P

onavljam u sebi ovu rečenicu dok prilazim stolu za kojim sedi on.

-Hej - kratko kažem i sednem preko puta njega.

-Hej.

Nastane neprijatna tišina između nas dok nijedno ni drugo se ne usuđujemo da se pogledamo u oči.

-Naručio sam ti uobičajenu salatu za večeru.Ako je to u redu.Ako ne mogu da...

-Hvala ti - prekinem njegov neuspeli pokušaj da pokrene priču.

-Kako si?

-Vidi...- promeškoljim se u stolici dok konobar ispred nas spušta jelo.Klimnem mu sa osmehom a onda se uozbiljim i konačno nateram sebe da pogledam u Filipove oči.

Jebem ti.

-Nisam ovde da bismo ćaskali.Pristala sam na ovo samo zato što mi je potrebno da čujem tvoju stranu.I mislim da si zaslužio da objasniš.

Pogledam u njegov tanjir i namrštim se.Riba.Volim ribu ali miris ribe u trudnoći je smrt za moj želudac.Nakašljem se i promeškoljim opet.

-U pravu si - uspravi se i prođe rukom kroz kosu.Jebote ne radi mi to.

-Isptičaću ti sve.I razumeću ako me ne želiš u svom životu.Ni ja ne bih.

Klimnem glavom i pogledom mu dam do znanja da krene sa pričom.

-Moja porodica je... - uzdahne teško - Dok sam bio tinejdžer moja porodica je bila u haosu.Jedva smo krpili kraj sa krajem.Svađao sam se sa svojima,tata je tukao mamu,ona ga varala i...Uglavnom,bilo je katastrofa.

Vidim koliko mu teško pada što priča o ovome.Vena mu pulsira na vratu,glava mu je spuštena a obrve su mu skupljene dok mu oči skroz ne vidim.

-Tada sam upao u loše društvo.Prvo je počelo sa travom.Onda sam se navukao na sve jače i jače droge.Umeo sam ne dolaziti kući po par dana.Nikog ustvari nije bilo ni briga.Postoji čak period života kog se ni ne sećam.

Moja ruka mahinalno poleti ka njegovoj i preklopi je.On se trzne i pogleda me u oči.Pogled mu je toliko mračan i vidim mu suze u uglovima.

-Nastavi - kažem mu blago dok mu mazim ruku.

-Na nekoj žurki upoznao sam Maksima.Lika koji te je...kidnapovao - stegne ruku u pesnicu - Počeo sam da visim sa njim i njegovom ekipom.Bili smo napušeni 24 h dnevno.Maksim nam je nabavljao drogu.Pošto je situacija u mojoj kući bila poznata zapao sam u dugove i u pitanju su bile jako velike cifre.

Napravio je pauzu kako bi otpio gutljaj vode.I ja sam ga pratila.Miris ribe i ova priča su me ubijale.Osećala sam se kao da ću povratiti.

-Jedne večeri uhapsili su nas.Svi smo bili punoletni,napušeni i u zatvoru.Moji nisu mogli da plate kauciju i onda se stvorio tvoj stric,Đorđio.

Iznenadim se i podignem obrve.Đorđio je znao za ovo?

-Da,Đorđio.Izvukao me je iz zatvora.Poslao me na odvikavanje.Bio sam tamo do svoje 22 godine.U međuvremenu,Đorđio je sredio da upadnem na fakultet.Završio sam ga uspešno,Đorđio me postavio za partnera u firmi.Nikad nisam mogao da mu se dovoljno zahvalim za to što je uradio za mene.

-On...Ne znam šta bih...

-Znam.Teško za svariti,ha?Đorđio mi je tražio nešto za uzvrat.Želeo je da kada ti dođeš na čelo firme ja budem taj koji će te uputiti u posao.Želeo je da te zaštitim.Rekao je kako si mu ti najvažnija u životu.