Trenuci inspiracije

Suze i smeh

(Ovo mi je tema sa pismenog i na ovaj sastav sam jako ponosna i mislim da bi bila šteta da ga ne podelim,nadam se da će vam se svideti 😥)

Došao je taj dan,nalazim se u zamračenoj sobi.Zavese prekrivaju prozore o koje udaraju kapljice kiše koje ne teraju da se samo okrenem i nastavim da spavam.

Ipak polako se pridižem,pa rukom opipavam noćni stočić u potrazi za naočarama.Konačno ih pronalazim i stavljam.Čekam par sekundi da bi mi se oči privikle na svetlo i već imam jasnu sliku.Sedam na ivicu kreveta i štrecnem se malo kada bosim nogama  dodirnem hladan parket.Krenem prema vratima,ali zastanem i osmotrim svoju praznu sobu.Sve moje stvari i uspomene brižljivo su spakovane u kutijama i koferima.Došao je taj dan,dan kada napuštam roditeljski dom.Odlazim negde daleko,van ovog grada,van ove države da bih ostvarila svoje snove.

Iako su jako želeli da se pozdrave sa mnom,moji roditelji to nisu mogli.Sada se nalaze na odmoru na Zlatiboru,taj odmor je bio isplaniran daleko pre nego što sam saznala da sam dobila priliku da studije nastavim u drugoj zemlji.Oni su hteli da otkažu putovanje,ali ja im nisam dozvolila.Izlazim iz sobe,prolazim kroz hodnik koji mi se sada čini dužim nego inače.Ulazim u kuhinju i na ringlu stavljam džezvu sa vodom za dve kafe.Jedna je za mene,a druga za moju sestru.Dok čekam da voda provri izlazim iz kuće u dvorište da dam hranu našem psu.On odmah dotrčava do mene,laje i skače i poput metka juri po dvorištu.Kad spustim njegovu činiju očekujem da odmah dođe i jede.On ne radi to,već dolazi do mene i prevrće se na leđa da mu českam stomak.To iz mene nesvesno iznami smešak.Zatim shvatim da će proći meseci pre nego što ga ponovo vidim.Tuga ovlada mnome i čini mi se  da se sada kiša savršeno uklapa u moje raspoloženje.Vraćam se u kuću gde me dočekuje sestra koja me grdi što po hladnoći izlazim napolje u pižami.Na stolu su spremne kafe i doručak.Koliko vremena je prošlo dok sam bila napolji kad je ona stigla sve ovo da napravi?

Sedam i polako pijuckam kafu nadajući se da će to nekako usporiti vreme.Sestra pogađa o čemu razmišljam i pokušava da me nasmeje govoreći mi da ću sad moći da uživam,jer neće biti nikoga da me kontroliše i priča mi šta će napraviti od moje sobe kada odem.Vešto sakriva to,ali znam da ću joj nedostajati.Brzo nam tako proleti vreme i kada pogledam na zidni sat shvatim da bi trebale da krenemo.Na brzinu odlazim nazad do sobe i oblačim se.Pre nego što izađem i ugasim svetlo osvrćem se i poslednji put bacam pogled.Izlazim sa dubokim uzdahom.Sestra me čeka u kolima i vozi nas do železničke stanice.Tamo nas čeka moja najbolja drugarica,ona kasnije tog istog dana odlazi za Rusiju.Pomažu mi da stavim kofere i torbe na mesto predviđeno za njih.Kutije će mi slati poštom.Vreme rastanka-grlim prvo drugaricu koja već plače,zbog čega i meni kreću suze.Grlim sestru koja se trudi da ne zaplače,ali vidim joj suze u uglovima očiju.Ulazim u svoj kupe,koji ne delim ni sa kim.Voz polako kreće i kroz prozor im mašem.Smejem se,ali suze prosto liju.Udaljavam se od njih,dok ih konačno ne izgubim iz vida.

Kiša i dalje pada,ali sada gledam napred i u daljini čini mi se da vidim kako sija Sunce.Zbogom gradu moj,vratiću ti se,obećavam.

By:Tiny

Do sledećeg puta 😉