MORE • Ante Rebić •

6.

~Još uvik slipo virujen u ljubav divlju, pravu, ludu za koju vridi gladan bit, za koju vridi ostarit, zivit i umrit...~

Deniz*
Probudilo me neko drmanje. Polako sma otvorila oči i vidjela Antu. Pogledala sam oko sebe i shvatila da smo došli na aerodrom.
"Jesi spremna?"pitao me.
"Znaš da nisan."rekla sam blago i izašla iz auta. Uzeo je svoj kufer i moju torbu iz gepeka i zaključao auto. Valjda će njegova sestra uzeti auto kad sleti jer je ona u Ftankfurtu trenutno.
Došao je do mene i zagrlio me s leđa.
"Uz tebe sam."rekao je a ja sam se okrenula put njega. Zagrlila sam ga jako. Upijala sam njegov parfem. Shvatila sam da se u ovim rukama osjećam najsigurnije. Tko bi rekao? Baš onaj Ante...
"Oprosti šta san bila gruba prema tebi..Ne mogu ti opisat kolko mi značiš. Hvala ti šta si pravi prijatelj."rekla sam i dalje bivajući u njegovom zagrljaju.
"Najveća zahvala će mi bit da si ti sritna."rekao je pa smo krenuli ka ulazu. Ante je obavio to sve s kartama o čemu ja nemam pojma i onda smo krenuli. Prošli smo sve provjere i smjestili se u avion.
Sjela sam do prozora i promatrala pistu. Pilot je rekao da krećemo a ja sam se prepala i refleksno stisnula Antinu ruku čim je avion uzeo zalet.
Ante je pogledao prvo u naše ruke pa u mene a zatim se blago nasmješio.
Naslonio je glavu na moje rame i tako zaspao.
Dugo sam ga promatrala.
Kako mi je za ovo kratko vrijeme postao tako blizak? Netko bez koga se sada ne mogu zamisliti i umirem od straha da ga izgubim.
"Ante, Ante."dozivala sam ga kad smo sletjeli. On se probudio i neopisujućom brzinom dohvatio naše jakne i izašao iz aviona dok sam ga ja sljedila.
Prvo smo sačekali njegov kufer i moju torbu a onda smo izašli sa Frankfurtskog aerodroma gdje nas je na parkiralištu čekao neki Antin prijatelj.
"Gde si starii?"pitao ga je taj čovjek i dali su si bese.
"Jesi me se to zaželija, aa? Mijat, ovo je Deniz. Deniz, ovo je Mijat."rekao je a potom smo se ja i Mijat rukovali.
"Kako trpiš Antu? Mora da je najteži posao na svetu biti njegova devojka."rekao je šaljivo na što sam se ja malo zagrcala.
"N-nisam mu ja cura."rekla sam na što je on pogledao Antu upitnim pogledom.
"Prijateljica iz djetinjstva."rekao mu je Ante a on se nekako čudno nasmijao i kimnuo glavom. Krenuo je voziti a tijekom vožnje nismo puno pričali. Na radiju su svirale neki narodnjaci, što se moglo i pretpostaviti kad čujete kojim jezikom Mijat govori.
Došli smo do Antinog stana i izašli. Ante je zahvalio Mijatu a ja sam ga pozdravila na što nam je on mahnuo i otišao.
Došli smo u stan a ja sam ostala kao zbunjeno tele. Ovo je predivno. Kako dodirnuti ista od ovoga? Sve je tako skupo...
"Ante..."počela sam no odmah me zaustavio.
"Znan šta ćeš reć i da ti nije palo napamet."zaprijetio je prstom na što san se ja malo nasmijala.
"Jesi gladan?Mogu ti nešto spremit ako imaš nečeg u frižideru logično."pitala sam.
"Ma nema ništa iću sad u dućan. Oš smenon?"pitao me.
"Oću, ionako neman šta radit."odgovorim i izađemo.
Ušli smo u trgovinu i ja sam čekala da Ante uzme ono što želi.
"Pa ajde biraj šta ćeš od sada si ti domaćica."rekao je i osmjehnuo se.
"Onda malo otrova za štakore da krepaš."rekla sam skroz ozbiljno. On je napravio neku čudnu facu pa sam se stala smijati na sred trgovine. A kad je vidio da se šalim, i on se počeo smijati.
"Šalin se, pobogu."rekla sam i krenula tražiti meso.
Ante je došao do mene kad je vidio da ne mogu dohvatiti najvišu policu pa je on kao superheroj to sredio.
"Znan ja da bi me ti spasila magičnin poljupcen."rekao je.
"Sanjaj, Rebiću."rekla sam.
"Eee, vidit ćemo."rekao je veselo.
Upitno sam ga pogledala.
"Šta ćemo vidit?"pitam.
"Za pola godine ćeš mi bit cura. Kunen ti se."rekao je, slatko se nasmijao i namignuo mi. Okej?
"Idu dani, lete godine tananana."kažem i krenem put blagajne.