~Nije ljubav hram da joj verujem, stoput me je izdala...~
Deniz*
Došli smo kući, a ja sam se uhvatila spremanja ručka.
Ante je sjeo na kauč i pričao na videopoziv sa nekim prijateljima.
Smišljala sam što ću mu spremiti tako da sam se isključila. Nisam ni primjetila da je došao iza mojih leđa i naslonio glavu na moje rame. Malo sam se trgnila, no dogodilo mi se da nisam mogla disati. Vidjela sam da mu ruke vise i da ne zna gdje bi s njima.
Malo sam se nasmijala ali nisam ništa rekla. Na kraju je ruke naslonio na šank i disao mi u vrat. On nije svjestan da ja ne dišem.
"Šta mi to spremaš?"pitao me a ja sam se borila sa sobom da dođem do zraka. I molila se da mi se mozak vrati u funkciju.
"Burek."rekla sam kratko. Malo se nasmijao i premjestio ruke sa šanka na moj struk.
Zašto ovo radi?
"Iman ideju."kaže.
Malo se odmaknem pa ga upitno pogledam.
"Možemo posli ručka do jednog jezera. Malo da prošetamo."rekao je.
"Možemo."rekla sam i skroz se odmaknula.
"Deniz, šta ti je? Opet se udaljavaš od mene."pitao je pomalo iznervirano.
"Slušaj Ante, oprosti šta ću ti ovo reć al to šta smo se zbližili ne znači da smo ovoliko bliski." Rekla sam naglašavajući ovo 'ovoliko'.
Raspoloženje mu se vidno pokvarilo, i samo se udaljio od mene. Naslonio se na drugu stranu kuhinje i pognuo glavu dok sam ga ja svo to vrijeme promatrala.
"Oćeš me ikad moć pogledat ko momka?"pitao je i dalje gledajući u pod.
"Ante..."nisam znala što da mu kažem.
"U redu je, Deniz. Sad si mi sve rekla."rekao je ljuto i hitro izašao iz kuhinje. Ostavila sam krpu na ploči i naslonila se na istu. Htjela sam ići za njim, ali nema smisla. I dalje ne znam što bih mu rekla. On je Ante Rebić. Cijeli svijet je njegov, svi ga vole, ima mnogo novca, uspjeha, sreće, ljubavi..A ja? Ja nemam ništa. Imala sam malu drvenu kolibu na obali i more. A sada nemam ni to. Kad pogledaš, ja bi trebala njega moliti, a ne on mene.
Duboko sam udahnula i krenula za njim.
Vidjela sam ga da sjedi na podu u dnevnom boravku meni okrenut leđima. Sjela sam do njega na pod i pogledala ga. On je i dalje gledao naprijed, ne obazirući se na mene.
"Sve šta misliš o meni je samo iluzija."rekla sam tiho, a on je samo uzdahnuo.
"Misliš da sam jedina djevojka koju znaš, a da nikada ne plače, misliš da mi je 'volin te' strani pojam. Poznaješ me kao kaos, sirovu, snažnu, spontanu i tek ponekad svojevoljno izgubljenu. Misliš da sam ja mir, i da mogu bit tvoja mirna luka, ali grišiš. Ja san zaista sjebana."rekla sam i naslonila glavu na svoja koljena.
"Ne slažen se. Ja znan kakva si ti. I šta god se u budućnosti desi, pantit ću te kao hodajući nered koji miriše na more, mandarine i divljinu."rekao je i pogledao u mene.
"Znaš, ljudi očarani morima tribali bi zaronit u njih, da vide da to nije ono šta bi ih očaralo."rekla sam.
"Bože, čuvaj me morskih dubina i ljudski plićaka."rekao je to skroz ozbiljno, a ja sam se počela smijati. Rekao je to na skroz smiješan način.
"Šta bi volila bit da možeš?"pitao me. Nisam se puno mislila.
"Želin bit zalazak sunca."rekla sam.
"Ti baš imaš čudne želje. Zalazak sunca traje samo nekoliko minuta."odgovorio mi je.
"Nekoliko minuta je dovoljno da zauvik ostaneš živit u nečijim očima."rekla sam a on me poljubio. U obraz. Zatim se ustao i otišao.
Čovjek je živ, onoliko koliko ga male stvari uspjevaju dotaknuti. Prošlo je još jedno ljeto. Ovaj put ga nisu obilježila razna dešavanja, ali su ga obilježili razni ljudi. Kao Ante. Da me je pitao zašto volim zalaske sunca, rekla bih mu da me podsjećaju na ljude. Zablistaju na par minuta pred očima i nestanu. Ali samo fizički. Jer sve sa čim se čovjek susretne u životu, zauvijek ostaje živjeti s njim. Baš kao što svaki zalazak sunca ostaje urezan duboko u zjenicama oka. Možda je ovo sve bilo pogrešno, i možda smo Ante i ja i trebali biti samo jedan zalazak sunca.
