MORE • Ante Rebić •

9.

~A ja nisam htio to da te vidim takvu, nisam htio da ti bol bude sudija...~

Deniz/
"Jel baš moran stebon na trening? Šta ću ja tu, gledat vas kako trčite za balunon ko budale."gunđala sam dok sam ulazila u Antino auto.
Prvo me ozbiljno pogledao, a onda se nasmijao.
"E, baš zato moraš ić. Da si malo lipše govorila o mome sportu sad te nebi davija da ideš.A kad već sereš po njemu sad ti evo kazna."objasnio mi je a ja sam prevrnula očima.
"Đava te plaka."rekla sam tiho, a on se počeo glasno smijati.
"Ne smiji se, budalo! Šta je smišno?! Oćeš da poginemo?!"derala sam se na njega i preuzela volan dok se on i dalje smijao. Počela sam ga lupati jednom rukom po glavi dok san drugom i dalje kontrolirala smjer auta. Nakon što se prestao smijati, ponovo je preuzeo volan a ja sam se smirila.
"Ti si umobolestan."rekla sam i prekrižila se.
"A ti si predivna."rekao je, a ja sam prevrnula očima.
"Baza starija od Boga tri dana."rekla sam a on se ponovo počeo smijati. Bit će ovo luda vožnja.
"Koji bi fakultet završila da si mogla?"pitao me.
"Vojno pomorstvo."kratko sam i odlučno rekla.
"Zašto nisan šokiran?"pitao je a ja sam se nasmijala.
"A šta bi ti?"pitam već sluteći odgovor.
"Kineziologiju, logično."rekao je i naorabio neki čudan pokret.
Došli smo ispred stadiona, Anti je sve bilo normalno, a ja sam samo stajala i divila se. On je krenuo, no ja sam i dalje samo stajala i divila se.
Je li moguće da postoji nešto ovakvo?
Okrenuo se da pogleda gdje sam i nasmijao se.
"Ideš li?"pitao je i ispustio uzdah.
"A iden, krvopijo."rekla sam i nevoljko krenula za njim.
Kada sam došla u njegovu ravninu zagrlio me i poljubio u obraz.
"Obećavan da san samo tvoj čin završi trening."rekao je a ja san preokrenula očima.
"Ponašaš se ko da smo zajedno, Rebiću."rekla sam mu a on je s obrvama napravio gore dolje.
"Pa trenutno i jesmo zajedno, ako nisi dosad uočila."rekao je.
"Toliko si humorističan da ti cili svit zavidi."rekla sam a on se nasmijao pa smo ušli u stadion.
Odmah se pozdravio sa svojom ekipom a mene je uputio na tribine. Bila sam popraćena zbunjenim pogledima Antinih suigrača.
Gledala sam njih kako treniraju i zamišljala svoje Vinjane.
Nakon što je trening završio otišli smo šetati gradom. Ante mi je pokazao sve turističke atrakcije i sve prekrasne stvari.
"Mogu li ja šta radit ode?"pitam, iz vedra neba.
"Možeš, odmarat."odgovori mi Ante a ja prevrnem očima.
"Ozbiljno pitan."kažem.
"Ozbiljno odgovaran."kaže a ja mu dam bečku. On se nasmije i krene me škakljati, no ja sam se uspjela izboriti iz njegovih ruku i počela sam trčati. On je krenuo zamnom. Trčali smo gradom i smijali se. Ljudi su nas čudno gledali, no zaista je bilo zabavno. Ja sam se umorila pa sam stala a Ante je skočio na moja leđa.
"Nećeš ti niđe!"rekao je smijajući se.
"Težak si!"zaderala sam se.
On se polako spustio a ja sam ga mrko gledala. Mogla sam ostat nepokretna.
"I gospođice...Želite li još negdi ić?"pita.
"Da, kmetu. U kino."rekla sam a onda smo sjeli u auto. Krenuli smo u kino i izabrali neki horor koji uopće nije horor jer taj horor nije strašan za jedan horor.
Dok je vozio auto prema kući, maknuo je glavu sa ceste i pogledao me.
"Šta smo mi?"pitao je.
"Prijatelji, Ante. Stanje se neće prominit ako svako malo ti pitaš šta smo."rekla sam pomalo iznervirano,
Na što se on baš naljutio.
Ostatak vožnje je prošao u tišini, za moje divno čudo, jer sam mislila sa će Ante ispaliti kao po njegovom običaju. No, nije. Došli smo doma i on je otišao u sobu, vjerojatno da se presvuče u kućnu odjeću, a ja sam ušla u kuhinju da napravim nešto za večeru. Čula sam njegove korake no nisam dizala pogled jer sam postavljala tanjure.
"Oš večerat smenon?"pitala sam normalnim tonom.
"Ne."rekao je hladno i bijesno i u tom trenu sam ja digla pogled. On je bio u crnim trapericama i bijeloj košulji. Evo Ante Rebića.
"Dobro."rekla sam pomalo tužno i sjela za stol. Ostavila sam njegov tanjur tu kao podsjetnik što se dogodii kad brineš za nekoga takvog.
"Iden vani, ne znan kad ću se vratit. I ako čuješ neke neprimjerene zvukove znaj da san to ja i ne obaziri se."rekao je, a ja sam kimnula glavom i on je otišao.
Jela sam i buljila u njegov tanjur razmišljajući o svemu što se desilo u ovih par dana. Kasnije sam gledala televiziju i očekivala Antu, no njega i dalje nema. Sat je otkucao 4 sata i ja sam se ustala i krenula spavati.
Pola sata sam se vrtjela po krevetu, nisam mogla spavati, nešto mi nije dalo mira. Taman kad sam se uspjela nekako namjestiti i zatvoriti oči, čula sam glasno žensko smijanje i uzdahe.
Bravo Ante, muškarčino.
Slušala sam svakakve zvukove od kojih mi je bilo zlo. Zaista mi je ovo sve gadno.
No, ne znam zašto me ovo nije začudilo. Možda, jer sam znala kakav je on.
On je vuk samotnjak, u čijem bi se prisustvu svakome zaledila krv u žilama. Ugrize svakog tko mu priđe. Ogrebe svakog tko mu pruži ruku. Ipak, ponekad ga uspijem pripitomiti. Ali nikad dovoljno da ostaneš takav. Uvijek se vratiš divljini kojoj pripadaš. Plašeći se da ću tibuzeti slobodu. A zapravo ti ja nudim slobodu. Šteta što mo zavoljeli kavez u koji se uvijek vraćamo, i povremeno on je sva naša sloboda.

lufyourstory dobro jutro❤