[Četvrti deo u serijalu Moj milioner, o bratu Rokfelerovih - Kejdenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Postoje pravila koja se prosto ne krše. Granice koje se jednostavno ne prelaze. I ljubav koja se ne događa.❞
Da li postoji sreća, ako imaš sve, a...
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou mettre en ligne une autre image.
KEJDEN
"Šta kažete?", bilo je prvo što sam upitao braću kada sam kročio u kancelariju našeg skladišta za isporuku robe.
Dejv, Beba, Kolton, Nik i Džejson su me čekali u istoj, a ostatak naših ljudi su bili ispred, raspoređeni oko skladišta.
"Kažemo da je tvoj plan upalio", rekao je Dejmijen nasmejano, skočivši sa stolice, kretajući se ka stolu na kome je stajao lap-top. Onda je isti okrenuo ka meni.
Crvena tačkica je označavala put na mapi, dok se kretala. Crvena tačkica je predstavljala čoveka. Predstavljala je Bragu Donoja.
Naime, kada smo se nas dvojica pobili u skladištu, ja sam lako mogao da isti onaj žarač probijem njemu kroz grudi ali sam ga samo ranio. Sa namerom sam ga ostavio živog.
I dok je bio onesvešćen i krvav na podu, iz džepa sam izvadio GPS bubicu i zakačio je njemu za jaknu. Tu istu jaknu je sada nosio sa sobom i verovatno mislio da ja mislim kako je on mrtav. Odnosno da ja mislim kako sam ga ubio, a ne samo ranio sa namerom.
To je bio cilj.
Treći deo plana je bio da nas Braga Donoj odvede do ostalih ljudi sa kojima sarađuje i da nam nesvesno otkrije svoje namere sa ljudima koji su se urotili protiv nas.
"Odlično", rekao sam zlobno nasmejano, pratite ga neprimetno. "Uskoro ćemo saznati sve; jer, ko mnogo priča, kraće živi. A Donoj će ubrzo početi da govori."
***
Braća i ja smo uveče došli kući.
Odri nam je ovog puta otvorila vrata, pozdravivši nas pa ostala da priča sa Bebom u hodniku.
Dejv, Kolton i ja smo nastavili ka dnevnoj sobi u kojoj su bile samo majka i Roud.
"Gde su svi?", upitao sam pri ulasku.
"Halston je otišla da odmori malo, Klara i Kena su otišle na neku proslavu, a Reigan je otišla da nahrani bliznake", dogovorila je majka, "Sići će one na večeru, ne brinite", dodala je.
U tom trenutku su nam se u dnevnoj pridružili Beba i Odri, dok su braća u pozadini čavrljala. Ja sam onda progovorio.
"Ljudi, poznata vam je doktorka", dodao sam braći, "Spasila je našu snajku", tada su se braća rukovala i konačno lično upoznala sa Roud.
"Samo sam radila svoj posao. Kejden me previše hvali", reče Doktorka, bacivši pogled ka meni. Braća su se zasmejuljila.
"Svakako, veliko hvala. Ne znam šta bih radio da se drugačije odvila situacija u bolnici", dodao je Kolton, zahvalivši se.
"Nema na čemu", uzvratila je Roud slatko.
"Dobro, ako ste se sada konačno zahvalili, molila bih vas da pređemo svi za sto", prekonula je majka, "Roud, ostaješ na večeri?"
Roud je zaćutala.
"Spremila sam odlične mantije. Svideće ti se. Moja jela su veoma voljena", dodala je majka, suptilno je ubeđivajući. Nasmejao sam se, a i doktorka je, bacivši pogled ka meni kroz guste trepavice.
"Kako Vi kažete. U redu onda, ostajem na večeri."
Večera je posle dugo vremena prošla u najboljem redu. Doduše, tate više nije bilo tu da drži glavnu reč ali... izgleda da je sudbina tako htela.
Za večerom Dejmijen nije bio prisutan, pod izgovorom da mora nešto da obavi. Majka ga je uz sumnjičav pogled pustila da ode.
Osim toga i osim neprijatelja koji vrebaju u senkama, ostalo je sve bilo u redu.
"Dejmijenovo i Odrino dete je baš slatko. Nisam skoro videla tako mirnu bebu", prokomentarisala je Roud, kada sam je dva sata kasnije posle večere dovezao do njenog stana. Bilo je kasno i nisam hteo da ide sama. Pa makar i taksijem.
"Aaa, Maks! Maks je pravi mali supermen", spomenuo sam ga.
"Nismo bili prisutni Odrinom porođaju jer su bili na medenom mesecu pa se Odri porodila tamo, a ne ovde", dodao sam, "A Nina i Nejtan su tu mali đavoli. Sve mora da bude po njihovom", spomenuo sam i Reiganine i Dejvove bliznake.
"Pa, hvala ti na večeri. Kaži mami da ne bilo divno."
"Kaži joj sama, kada dođeš sledeći put", rekao sam, pogledavši je direktno u oči.
Zaćutala je na trenutak.
"Biće sledećeg puta?"
"Samo ti to želiš", odgovorio sam. Posmatrali smo se u oči nekoliko trenutaka, nakon čega se ona nagnula i umesto da me poljubi u obraz za rastanak, poljubila me u usne.
Poljubac se nastavio u divlji dodir požude koju skoro nisam osetio. Ona je prekinula isti pa progovorila.
"Onda, do sledećeg puta...", zastala je, ostavivši ostatak rečenice da visi u vazduhu pa mi mahnula rukom i izašla iz auta, brzo ulazeći u zgradu; ostavivši za sobom miris parfema u mom autu i mene sa mišlju:
