[Četvrti deo u serijalu Moj milioner, o bratu Rokfelerovih - Kejdenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Postoje pravila koja se prosto ne krše. Granice koje se jednostavno ne prelaze. I ljubav koja se ne događa.❞
Da li postoji sreća, ako imaš sve, a...
Ops! Esta imagem não segue nossas diretrizes de conteúdo. Para continuar a publicação, tente removê-la ou carregar outra.
ROUD
Kejden je tako brzo izašao iz mog stana da nisam ni stigla ništa da ga upitam.
Zato mi je petnaestak minuta kasnije sinulo i dohvatila sam telefon sa stola te okrenula pretposlednji birani broj.
Čovek sa druge strane slušalice javio se posle trećeg zvona.
"Tata, tata!", uspaničeno sam uzviknula, vrteći se u mestu.
"Moraš da bežiš! Odmah! Sada!", dodala sam, osećajući kako mi srce lupa sve brže i brže.
"Polako, smiri se dušo", progovorio je tata, lagano, "O čemu se radi?"
"Kejden! Kejden Rokfeler ti je za petama! Brzo promeni adresu. Idi u sigurnu kuću koju smo skoro pronašli molim te", preklinjala sam, sa suzama u očima.
"Kako... kako ti znaš za njega?..."
"Nije važno kako znam tata, molim te, skupi stvari i napusti mesto na kojem si sada!"
"Taj kučkin sin...", tata je počeo da psuje u slušalicu, "Dobro. Evo pakujem se i odjavljujem iz hotela", odgovorio je on.
"Dobro. Ja ću sada krenuti u sigurnu kuću...", tata me je prekinuo pre nego što sam uspela da završim rečenicu.
"Ne. Ni u kom slučaju nećeš doći kod mene. Previše je opasno", strogo je naredio.
"Ne mogu da te pustim. Dolazim!", skočila sam u mestu i pokrenula se kada me je očev glas opet prekinuo.
"Budeš li pošla, ja neću ići u sigurnu kuću", ucenio me je.
"Ali tata...", tužno sam nastavila.
"Bubice, previše je opasno da bi došla sada kod mene. Zvaću te ja, obećavam. Ali ne sada... ne znaš ljude koji me jure... u stanju su da ubiju i decu samo da bi se dokopali onoga što žele. Ne mogu da rizikujem tvoj život", govorio je tata.
O tata, veruj mi, znam ih bolje nego iko.
"Obećaj mi da ćeš biti pažljiv. I javljaćeš mi se."
"Hoću. Ovaj broj ću baciti jer je neupotrevljiv više. Upravo se odjavljujem iz hotela i odlazim. Čućemo se kada...", odjednom je bio prekinut i u pozadini su se čuli prigušeni zvuci. Telefon mu je ispao.
"Tata?!", povikala sam, "Tata! Tata!", sada sam se već uspaničila. Prošlo je još nekoliko sekundi nakon čega je telefon predpostavljam bio podignut sa poda.
