[Četvrti deo u serijalu Moj milioner, o bratu Rokfelerovih - Kejdenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Postoje pravila koja se prosto ne krše. Granice koje se jednostavno ne prelaze. I ljubav koja se ne događa.❞
Da li postoji sreća, ako imaš sve, a...
Oops! Bu görüntü içerik kurallarımıza uymuyor. Yayımlamaya devam etmek için görüntüyü kaldırmayı ya da başka bir görüntü yüklemeyi deneyin.
KEJDEN
"Izvolite, sedite", bila je prva rečenica doktorke Roud Vilijams, nakon što smo ušetali u prostoriju.
Ona je zauzela svoje mesto preko puta stola, te stala nadomak kancelarijske kožne stolice pa mi pokazala rukom da sednem preko puta nje. Nakon što je to učinila, smestila se udobno na stolicu, a isto to sam i ja učinio.
"Pa, o čemu ste želeli da popričate sa mnom?", upitala je, prekrstivši dlanove. Pre toga je skinula naočare za vid, koje su zaista lepo isticale njeno lice. Smestila ih je nadomak svojih prstiju pa pogledala u mene.
Prostorija je odisala mirom i belinom. Miris nije bio bolnički; u vazduhu se sladunjavo osećao ženski parfem - predpostavljam doktorkin - koji je ostao u vazduhu od nje. Sat na zidu iza nje je nečujno otkucavao. Sunce je promaljalo zrake kroz vitražni prozor sa strane. Vladala je tišina i spokoj, a ne depresija i tuga kao kod nas.
"Gospodine Kejdene?", upitala je ponovo doktorka i vratila me u stvarnost. Pogledao sam u nju i shvatio da sam se verovatno zamislio. Nije ni čudo.
Taman kada smo pomislili da je sve gotovo, ponovo sve počinje.
"Pa možda je novi početak upravo ono što Vama treba", odgovorila je doktorka. Shvatio sam da sam rečenicu u mislima nesvesno izgovorio naglas.
"Izvinite", pročistio sam grlo, nakašljavajući se, "ja... ponekada svoje misli nesvesno izgovaram naglas."
"Nema potrebe da se izvinjavate. Posle onoga što se maločas dogodilo, ne bi trebalo da me čudi ni da imate psihičke traume", onda je brzo dodala, "No, to nije moja struka. Za više o tome, obratite se mojoj koleginici", zastala je pa izvadila iz novčanika sa strane vizit kartu i pružila mi.
"Dr. Dejna Skot", pročitao sam na glas, ime sa kartice.
"Da. Zaista vrsan psiholog. Ne sumnjam da će Vam pomoći ako ikada zatreba", dodala je sa blagim osmehom. Blago sam klimnuo i stavio karticu u džep.
"Da. Hteo sam da porazgovaram sa Vama o Halston", započeo sam, a doktorka je klimnula, "Kao što predpostavljate, porodica mi je u opštem haosu i rasulu, a brat mi je zbog napada i ranjavanja njegove ženu potpuno izgubljen", prešao sam na stvar, "pa sam hteo da Vas zamolim za jednu uslugu", dodao sam kratko.
"Kažite", rekla je pitomo.
"Želim da vidim metak koji ste izvadili iz Halston Hilton. I želim to odmah."
Kasnije, te večeri...
"Brate, stiglo je ovo na kućnu adresu danas, ali nisam hteo da uznemiravam ostale...", započeo je Nik, kada sam ja izašao iz porodične kuće koju su žene raspremale od današnjeg napada danas. Radnici su rasklanjali i čistili razbijeno staklo, kada me je Nik pozvao da razgovaramo jer ima nešto važno da mi kaže. Rekao sam mu da ću se istuširati i presvući iz ove krvave odeće pa onda sići da popričamo.
Za to vreme dok sam ja silazio, susreo sam se sa Dejvom koji mi je rekao da su ostala braća sa Koltonom u gradu. Rade na slučaju ovoga danas i puštaju Koltona da se istrese na nekome zbog toga što ne može da uradi ništa više da pomogne Halston. Rekao sam im da ga ne diraju; već samo da mu budu sa strane; da mu se nađu ako mu zatreba pomoć. Tako su i uradili.
Ja sam se za to vreme vratio kući, dovezao žene svoje braće i majku.
"Šta je stiglo?", upitao sam, blago namrštivši obrve. Onda je iz džepa izvadio belu kovertu, presavijenu na pola i ne otvorenu.
"Šta je to?", dodao sam, prihvativši je. Okrenuo sam je u rukama ali nije bilo ni pošaljaoca ni adrese.
"Nemam pojma. Na vratima su rekli da predam nekome od braće", dodao je Nik, a ja sam onda pocepao vrh koverte, dunuo u nju i otvorio je na taj način. A onda sam sadržaj istresao u ruku.
U njoj je bila bela kartica, sa potpisanim imenom. Na njoj je pisalo:
Ovo danas je bilo samo upozorenje. Shvatite da sledećeg puta kada se budem pojavio, uzeću jednog od braće. Vi ste meni uzeli krv - zato ću i ja vama.
-Donoj.
Zašto mi je prezime Donoj toliko poznato?
"Donoj, Donoj, Donoj", govorio sam na glas, pokušavajući da se prisetim.
"Nik, koji kučkin sin se beše preziva Donoj?...", zastao sam, prisetivši se.
Jebeni Donoj. Jebeni Erik Donoj. Onaj Donoj koga smo ubili u njegovom autu, a zatim ga u istom bacili sa litice. Auto je eksplodirao pri padu.
"Misliš na Erika?", dodao je Nik.
"Baš taj", odgovorio sam mrsko.
"Istraži mi svakog jebenog čoveka porodice Erika Donoja. U roku od sat vremena, želim da mi njegovo porodično stablo bude na stolu."
"Kako ti kažeš", rekao je Nik i bacio se na posao.
___________________________________________
Na slici gore je Xenia Tchoumi koja glumi Odri Vilijams - našu lepu doktorku😏
Trudim se da nastavci budu redovni, kao što i želite. Još uvek mi nisu počeli kolokvijumi na faksu pa imam vreme da pišem. Hvala na razumevanju💖
Jeste li uživali? Čekajte da vidite šta sam vam tek spremila🤑
