KOD PSIHOLOGA 🔚

8

KOSTA

Dok sam sedeo na belom kauču i čekao da se dr. Mitić vrati, ni u najluđoj mašti nisam mogao da pomislim da će čupavo savršenstvo ući za njom. Niti da ću u sledećem trenutku saznati da imamo isti problem.

Najmanje da će današnja seansa biti u znaku ljubljenja.

Doris je magnet a ja se pretvaram u metalnog čoveka u blizini nje. Sa nemogućnošću da se oduprem snazi koja me vuče ka njoj.

Nisam očekivao nikakve rezultate od psihoterapije ali kad je sestra već platila, daj da ne propadne džabe. Ali ovakav ishod mi nije bio ni na kraj pameti.

Doktorka Mitić je stvarno čudotvorna, spojila je dve mazge.

Ona je mene, ja sam nju pozvao da izađemo i sad stojim ispred ogledala i izgledam poput nervozne mlade.

Trema me drma.

Tačno u 20h se nađem ispred zgrade za koju mi je rekla da tu stanuje i čekam.

Ili kasni ili se predomislila?

Moj pogled luta od sata na ruci pa do ulaznih vrata njene zgrade, u 20:07 vrata se otvore i prepozam prvo njen hod.

Šta joj je sa kosom?

Hoda ka meni, gledajući me u oči, dok zavodljivo njiše kukovima a crna haljica leprša oko njenih bedara.

Pitam se je li imala kraću da obuče.

"Malo kasnim."

"Samo sedam godina."

"Molim?"

"Pre sedam godina sam trebao da..."

"Nećemo šta si trebao, jer me to iznervira." Nasmeši se i poljubi me u obraz.

Njena kosa me dotakne po nosu i osetim miris paljevine. Zahvaljujući Anđeli, navikao sam se na taj miris, čak i kad se širi celom kućom.

Šta tačno ima lepo u kosi koja miriše kao da je upravo gorela? Odlučna tema za razmišljanje na prvom sastanku. Dam sebi aplauz u misima.

***

Mirno i tiho mesto, potpuno romantična atmosfera restorana i nas dvoje, koji se ne uklapamo tu.

"Jesi li mogao da izabereš neko manje fensi mesto?"

"Ne sviđa ti se?"

"Prelep je restoran. Ali pogledaj nas dvoje, kao da nas je neko greškom ovde postavio."

"Hahaha" Počinjem da se smejem, ona mi se pridruži.

Nakon što konobar posluži večeru, započnemo razgovor, koji je u početku izgledao kao da vodimo razgovor za posao.

Ima smisla ako planira da me zaposli možda kao dečka ili...

"O čemu razmišljaš?" Prekida me i susrećem njen upitan pogled i podignutu levu obrvu.

Polako, nakon toga naš razgovor počne da deluje prirodno, neusiljeno, teme su se same nametale a onda je konobar poslužio dezert. Tortu koju sam ja poručio, jer ona nije mogla da odluči.

"Sviđa ti se torta?"

"Nisam neki ljubitelj slatkiša, ali volim kremaste kolače. Dobra je."

"Meni je omiljena."

"Hajde da odemo negde..." igovara i donju usnu lagano zagrize i nasmeje se.

"Idemo."

Gde smo se uputili? U moj stan, bliži je... Zaustavljam auto na parkingu i kada izađemo, u njeno lice udari svetlo sa ulične lampe.

Crvene tačkice na njenom licu kojih tu ranije nije bilo? Podiže ruku i počeše se te tiho opsuje i priđe mi bliže. Osip je vidljiv i ispod šminke.

"Doris? Jesi li dobro? Lice ti je crveno i imas neke..."

"Tačkice?" Oči joj postaju okrugle.

"Da? Dešavalo ti se to i ranije?"

"Jednom kad sam jela jagode... RECI MI DA JE KOLAČ SA JAGODAMA?"

"Jeste, što?"

"Alergična sam na njih."

"Treba li ti doktor?"

"Nadam se da ne. Poslednji put kad sam jela jagode imala sam gušenje, ali bila sam klinka. Posle toga sam još jednom jela, dobila sam osip i oteklo mi je lice. Nadam se i sad da će biti tako."

"Možda da ipak ideš kod doktora?"

"Ne. Odvezi me samo kući."

"A ne, posle da brinem jesi li živa. Taman sam dočekao da izađemo, ostaješ kod mene."

"Mislim da je ovo bio logičan sled događa, kad smo nas dvoje u pitanju. Išlo je dobro i onda naravno glupost..."

"I nećeš mi pobeći ovaj put."

"Ček, kad si ti to postao muško?"

"Pomogla mi je terapija." Pa nije da me je uvredila, kažu da istina boli, mene ne. Samo malo pecka ego. Al po njenom drapanju lica, znam da je njoj gore.

Takođe sam otkrio najvažnije pitanje za prvi dejt: "Na šta si alergična?"

Noć koja je dobro počela, išla u još boljem smeru, otkrili smo što šta jedno drugom, a onda su glupe jagode pokvarile naš naum. Utoliti glad jedno za drugim.

Umesto da jedno drugo zadovoljavamo, sedimo na kauču i hladimo njeno lice oblozima, dok me ona ponekad sočno opsuje.

"Bila bi još lepša sa takvim usnama." Pogledam u otečene, crvene usne.

"Jebi se."

"Bih, da nisam toliki baksuz."

"Molim?"

"Ne brini, nadoknadićemo." Rukom kliznem uz njeno bedro, do ivice haljine, koja se podigla i skoro otkrila cvenu čipku gaćica.

Opet čipka.

"O Bože! Daj mi vode." Kaže promuko.

"Jesi li dobro?"

"Da! Prestani da me pipkaš. Napaljena sam dovoljno i bez toga." Dahne.

"Mogu nešto da učinim, da pomognem..." Govorim dok prstima klizim preko čipke.

"Žao mi je ali nema ništa od tog posla. Pogledaj me na šta ličim." Naglo ustane i sedne na pod.

Gledam je, meni je ona i takva, crvena i naduvena, prelepa. A ja sam jebeno napaljen.

"Dobro, Doris."

***

"Osim što sam je prvo umalo zgazio, na sastanku sam je umalo otrovao."

"Kako, Kosta, pobogu?"

"Alergična je na jagode. A fil je bio sa jagodama i još nekim bobičastim voćem. Nije mi jasno da i sama nije zapazila."

"Zaista ne mogu da verujem, ali radim ovaj posao skoro 15 godina, još nisam srela ljude poput vas dvoje. Jeste li makar rešili probleme?"

"Ne. Kad sam se probudio, nije bila u stanu. Ostavila mi je poruku da će mi vratiti duks, kad je pozovem na kafu."

"I to je nešto. Ogroman korak kad ste vi u pitanju. Želite li tu kafu?"

"Više od ičega."

"Drago mi je, nisam pogrešila kad sam vas spojila."

"Još ćemo da vidimo."

__________
💛💛💛