KOD PSIHOLOGA 🔚

9

DORIS

Otvaram frižider i nategnem par gutljaja medovače, provereno znam da ubija tremu. Zatvorim flašu i vratim je na isto mesto u frižider, kao da se krijem od nekoga, zapravo živim sama.

Vratim se u sobu i po peti put preševučem haljinu, ova je najlepša i čini mi se da mi najbolje stoji. Pustim, sveže ispresovamu, svilenkastu kosu i umesto da se okupam parfemom kao i svaka normalna devojka, ja posegnem još jednom za medovačom pa se njome i polijem.

Smotana i baksuzna.

Opet se presvučem i konačno izađem iz stana.

Muškarac naslonjen na sivi auto, pogleda uperenog ka meni izgleda kao sa naslovnice nekog magazina, nekog sa velikim naglaskom na hot u nazivu.

Bože, mogao si malo telesnog savršenstva da mu uzmeš i nadoknadiš neke druge osobine, evo predlog, daj mu malo više spremanosti za akciju i odlučnosti.

Onaj osećaj se pojačava dok koračam ka njemu a pogledom upijam svaku liniju njegovog lica. Zaustavim se na unama, ne može Doris, nema ljubljenja na prvom sastanku. Podsetim sebe na jedno davno pročitano pravilo u nekom ženskom magazinu i spustim usne na njegov obraz.

Pa po svim kriterijumima ovo je bio idealan sastanak, romantična atmosfera, razgovor (na početku kojega sam se osetila kao policajac), dodiri i oni naleti elektriciteta...

Ali kako smo nas dvoje u pitanju, nije moglo da se završi ni približno uspešno kao što je počelo.

Moja alergija na jagode je sve pokvarila.

I kako mi nije palo na pamet da ne smem da jedem jagode? Osetila sam ih i nastavila da jedem, bio je tako kremat i ukusan.

I tako me je koštao, gledanja bez pipkanja i poneke molbe Bogu da me spasi gušenja.

Bože, nemoj me uzeti sebi dok makar još jednom ne osetim ovo telo na sebi... Moja molitva se završava na pola kada njegove šake kliznu ispod haljine... A ne ide, nikako.

Budim se u nepoznatoj sobi dok mi jednu nogu nešto pritiska. Podignem ruku ka licu, ne osećam svrab više. Nasmešim se i okrenem na drugu stranu, Kosta opušteno spava. Ovo sam već jednom prošla, obe noći su bile nezaboravne, iz sasvim suprotnih razloga. Suzbijam smeh kako ga ne bih probudila i ustajem.

Pronađem svoje stvari, uredno složene i prebačene preko daske za peglanje, obučem se na brzinu i krenem ka vratima.

Hladno mi je.

Vratim se na isto mesto i otvorim vrata ormana, Sveti Petre, nikada urednije popakovane stvari nisam videla!

Pozajmim žuti dusk i ostavim mu poruku.

Nisam pobegla, ovog puta sam otišla jer više ni jedno kašnjenje sebi ne smem da dopustim.

Dok ja koračam stepenicama, prema mojoj kancelariji zazvoni mi telefon.

"Mama?"

"Da, ja sam kad ti ne umeš da se setiš da pozoveš."

"Setim se ja, al trenutno sam zauzeta oko jednog projekta..." Uvek ista laž.

"Navikla sam ja, nego kako si ti?"

"Odlično sam. Ti?"

"Umorna ko konj, od pet sati sam na nogama, ali da vidiš kako mi je sad lepa baštica. Danas sam druga smena."

"U pet si ustala da bi radila oko cveća?" Pitam u neverici, iako znam da je to normalna pojava kod nje. Sreća, nisam vredna ko majka mi.

"Mora neko. Nego spremaš li se za svadbu? Tetka je rekla sa joj se do petka javi ko dolazi." Opet ta jebena svadba.

"Naravno da dolazim, imam li opciji ne dolaženja?"

"Ne."

"Šta pitaš onda?"

"Moram. Sama ideš na svadbu?" A u tom grmu leži zec!

"Javiću ti do petka."

Neću izdržati tu torturu ako se sama pojavim, ako nekog povedem, nosiću ga na duši. Ko može da podnese pritisak moje rodbine.

Volim ih, al nisu oni normalni.

Ja sam još i normalna.

Pet sati kasnije, donosim odluku. Pitaću Kostu da ide sa mnom.

Dok držim telefon u rukama, razmišljam da li da se prvo posavetujem sa dr. Mitić. Možda ipak ne treba to da ga pitam.

Ne, Doris! Javi se unutrašnji glas i natera me da pritisnem zelenu slušalicu i ja pozovem Kostu na kafu.

Poziv za kafu se pretvori u poziv na pivo, jer ko normalan pije kafu uveče u devet.

***

Ispijamo treću kriglu piva i pričamo više i ne znam odakle crpimo teme. Ali stidljivi je duhovit, zabavan i što se više opušta pasivnost odlazi u zaborav.

Pripita posle prve krigle, nakon treće sam sasvim druga osoba, sve ljude volim a moja iskrenost prelazi na najviši nivo. Filter između mozga i usta se gubi i najinteresantnije umišljam da imam glas u rangu sa Whitney Houston, tako da se hodnikom dok je Kosta otključavao vrata mog stana orila predivna pesma. Zbog koje će mi komšinica preko puta ujutru očitati bukvicu.

Zatvara vrata i dok mu osmeh blista na licu, prilazi mi i gleda me u oči. Zadthim od osećaja koji u meni izaziva i naginjem glavu kako bih ga poljubila. Izmakne se malo i nešto kaže, da me ubijete odmah sad, ne bih znala da vam kažem šta.

Osmehnem se, čisto onako i tek tad, prvo nežno pa sve većom požudom usne nam se spajaju. Podiže me i obavijam noge oko njegovog struka dok ga šapatom i slučajnim dodirima jezikom po uhu usmeravam u kom pravcu je soba.

Budi me dodir, usne i tiho izgovaranje mog imena. Po prvi put u životu nisam dobila poriv da ubijem osobu koja me budi. Želja za ubijanjem onog ko prekida moj omiljeni posao, spavanje, zamenjena je drugom, seksualnom željom.

"Doris, rekla si da od 8h radiš, sad je 7h. Ne bih te inače budio."

Mislim da mi je upravo sačuvao radno mesto. Ko zna kada bih se sama probudila.

Dok se spremam iz kuhinje dopire miris kafe.

Dobro je imati nekog pored sebe, mozak me podseća na reči koje su mi često upućivane.

U danima koji slede, shvatiću to i sama.

__________
💜💜💜