KOD PSIHOLOGA 🔚

Kraj

KOSTA

Izlazim iz kabineta doktorke Mitić i na prvom uglu se sudarim sam mojom čupavom devojkom.

"Odakle ti ovde?" Sevne očima na mene.

"Odakle ti ovde?" Ponovim njeno pitanje.

"Moram da razgovoram sa mojim psihologom."

"Dobro. Čekam te večeras." Danas smo zvanično sedam meseci u vezi. Koliko vidim ona se toga ne seća, nije se ni jednom setila tog datuma.

Posle kažu devojkama je to bitno?

"Čekaj me." Nasmeje se i podigne na prste kako bi me poljubila.

Kada se okrene i ode, ostanem da gledam za njom, sve dok ne zamakne iza vrata doktorke Mitić.

Čujem bravu i njene korake, zatim čujem lupanje, nešto joj je ispalo i konačno ulazi u dnevni boravak u kome sedim i gledam televiziju.

"Dobro veče." Oglasi se i sedne pored mene.

"Dobro veče i tebi, kako je bilo kod dr. Mitić?"

"Odlično, rekla mi je da joj više ne dolazim."

"Pametno."

"Šta je tebi rekla."

"Isto što i tebi. I nije mi naplatila poslednje tri seanse."

"I meni isto. Kaže da sam je zabavila i da se sa osobom kao što sam ja nije u praksi srela."

"Jel to dobro?"

"Ne znam."

"Nema veze. Našao sam nešto što tebi pripada, samo čini mi se da će ti sad biti malo."

"Šta?"

"Na krevetu je, u sobi."

"Šta je?"

"Videćeš."

"Idem odmah."

Koliko je samo nestrpljiva... Ali i ja sam da vidim njenu reakciju.

DORIS

Otvaram vrata njegove sobe i glasno se nasmejem kada shvatim šta mi to pripada.

Grudnjak koji sam zaboravila ono jutro.

Podignem ga i nešto ispadne iz njega, čuje se zveket metala.

Palo je pod krevet i sad ne znam šta je u pitanju.

Opipam grudnjak, nema žice i onda ih eliminišem te se vratim kod Koste u dnevni boravak.

"Misliš da su mi sise sad veće nego onda?" Pitam ga dok sedam pored njega, čudno me pogleda pa odgovori.

"Čini se da jesu."

"To me raduje." Opet čudan pogled. Možda je čuo da je nešto zveknulo?

Nemoguće. Bilo je tiho. Ja sam jedva čula.

Ustanem, zanima me šta je palo.

"Gde ćeš?"

"U kupatilo."

Odgovorim i uđem opet u sobu, krevet je nizak i mračno je ništa ne vidim. Podignem se i uzmem telefon, uključim lampu i kada prosvetnim ciknem.

Prsten?!

Šta je ženski prsten trazio u mom brushalteru?

Eh, Kosta, eh!

Opipavam i osim prašine ništa ne mogu da dohvatim, frustrirano krenem sa se izvučem i lupim glavom.

"Jebem ti!"

"Šta radiš, Doris?" Čujem njegov glas.

"Pokušam da dohvatim prsten. Šta tuđi prsten traži u mom grudnjaku? Mogao si da ga bar izvadiš!" On se grohotom nasmeje.

"Šta je smešno???"

"Jebem mu, Doris, ali ja tebe volim."

"Neće ti to pomoći. Šta traži tuđi prste..."

"Nije tuđi trebao je da bude tvoj."

"Nemam prsten!" Zastanem pa se sad ja nasmejem kad vidim njegov osmeh.

"Ovo je trebala da bude romantično nešto?"

"Nešto kao prosidba."

"Jebiga. A ja skoro eliminisala prsten."

"Naći ćemo ga."

Dohvatio ga je iz prvog pokušaja.

"I Doris, hoćeš li se udati za mene?"

"Može." Zar nije malo rano?

"Može?"

"Da. Hoću. Želim. Udaću se za tebe. I nemoj slučajno da pokušaš da se predomisliš."

"Siguran sam da neću. Daj mi ruku."

Osetim hladan dodir na prstu i spustim pogled na nežan, neutralan, kao da sam ga ja birala, prsten.

"Možda da pitamo dr. Mitić da nam bude kuma?" U šali izgovaramo oboje.

Tražila bi sigurno zabranu prilaska.

Spušta ruke na moj struk i privlači me u zagrljaj, ljubi me u kosu i osećam kako mu se usne razvlače u osmeh.

Smejem se i ja.

Može li se naša ljubav okarakterisati kao ljubav na prvi pogled?

Ljubav iz prolaza je prerasla u ljubav sa potencijalom da traje ceo život.

Nesavršenosti su se našle i sada uživaju u svojoj savršenoj ljubavu.

Ljubav jeste savršena.

Život će pokazati koliko je zapravo ta ljubav jaka.

Mi ćemo se potruditi da je nikad ne ugasimo, da uvek sija kao sada.

______________

Hvala vam ljudi svima! Puno!

Nadam se da ste uživali u ovoj kratkoj priči o Doris i Kosti.

❤❤❤❤❤❤