KOD PSIHOLOGA 🔚

6

KOSTA

Šta je ovo noćas bilo, san?

Crveni tragovi po leđima i grudima i crna čipka na fotelji su jedini vidljiv trag da nisam sanjao. Od Doris nije bilo ni traga. Nestala je kako se i pojavila, tiho.

"Samo noćas." Zakleo bih se da je to bilo jedino što je izgovorila.

Nakon te noći je više nisam video.

Došla je, uzela šta je želela dala mi noć za pamćenje i dokaz da u meni ipak ima i strasti. Kao i to da je tu strast do sad samo ona u potpunosti uspela da probudi.

Prošlu noć sam bio pravi ja, bez skrivanja, lažne hladnoće i odglumljenog samopouzdanja. Među nama je postojala samo želja, požuda i privlačnost.

Naša tela su se uskladila bez reči, kada bi to mogli i karakteri?

Kada bih bio samo malo zreliji, opušteniji,  spremniji na rizik, da možda ona nije tek tako nestala...

Šta bi bilo?

Ućutkam sebe i pomirišem čipku u rukama, miriše kao ona. Pomorandža postaje moj omiljeni miris.

Sahranim Doris duboko u misli i javim se na telefon.

"Halo, mama?"

"Jesam, celu noć sam učio..."

Sedim u svojoj kancelariji, ispred lap topa i u rukama vrtim telefon, moram da odložim današnju seansu.

Pozovem doktorku Mitić i objasnim situaciju, te mi odloži termin za sutra u 16h.

Morao sam pola sata ranije da izađem sa posla, što mi nije predstavljalo problem, ali jeste onaj deo šta reči šefu. Od čega zapravo bolujem, pa moram kod doktora?

"Mariću, izlazim ranije, u 16h imam zakazan mali servis na autu."

"Dobro, očekujem proglam za ''MD'', do petka. Ne kasni."

"Jasno, šefe." Podignem palac i izađem.

Petnaetak minuta kružnim po parkingu, tražeći slobodno mesto. Iz mojih usta izlaze samo psovke i zazivanje Boga da mi pronađe jedno slobodno mesto.

"Konačno!"

Prođem par metara napred, kako bih ušao u rikverc na slobodno mesto, kad mi ispred auta izleti neka ženska osoba. Opsujem sočno a ona se nađe pored vrata.

"Jesi li ti ćorav?" Zalupa na moj poluspušteni prozor.

"Ja? Ti si naletela na moj auto..."

"Ma da ja sam kriva što pažljivo hodam dok gospodin pokušava da se parkira? Još kad bi umeo..." Taj glas? Tek tad pogledam.

Pa gde sad?

Nisam sprenan da je vidim!

Kosa joj štrči oko lica a oči odjenom zasijaju iznenađenjem(?!).

Znam kako ti je lutko! I ja sam šokiran i hitno mi treba dr. Mitić.
"Pa jebote! Jesam li toliko povredila da si hteo da me ubiješ?"

"Nisi morala da pobegneš."

"Nisam htela da rizikujem da u potpunosti ostaneš bez muškosti. Baj, baj!" Mahnula mi je i ostao sam da u retrovizoru posmatram njene duge noge u crvenim kožnim pantalonama (!?).

Ta muškost na koju je ciljala je poskočila samo na kratko prisećanje mene u njoj.

"Kretenčino!" Lupim šakama po volanu. "Opet ti je pobegla!" Zvuk svirene me natera da se pokrenem i konačno pojavim na vratima ordinacije doktorke Mitić.

"Napred." Na prvo kucanje čujem poznati, ozbiljni glas.

"Video sam je!" Otvaram vrata i izgovaram, dok me dr. Mitić gleda preko okvira naočara.

"Kako, molim?"

"Sreo sam Doris."  Ona se to nasmejala? Njoj je smešno?

"Sedi, Kosta."

Smestim se na omiljenu mi fotelju i ona izusti prvo pitanje, dok lista onaj crni rokovnik.

"Počnite od početka, gde ste je videli?"

"Umalo sam je pregazio, slučajno!"

"Dobro je?"

"Odlično, odmah je počela sa uvredama."

"Dobro je." Kaže sa olakšanjem. "I? Da li ste razgovarali ili ste se samo vređali?"

"Rekla mi je da je onu noć otišla kako bi sačuvala moju muškost."

Doktorka Mitić se zacenila.

"Izvinite..." Izgovara i nastavlja da se smeje.

"Ja se zaista izvinjavam."

"Znam, smešno je." Glumim da nisam uvređen. Ne plaćam je da se smeje mojoj muci.

"Šta ste osetili kada ste je videli?"

"Dobio sam erekciju. Šta ja da radim sa nama?"

Doktorka Mitić nije imala odgovor koji bi rešio moje probleme. Prešla je na tumačenje rešenja testova koje sam rešio, kao što mi je rekla.

***

"Sreo sam je prekjuče." Stajem za šank, pored Danijela.

"Koga?"

"Doris."

"Godinu dana je nisi pomenuo. I eto je opet!"

"Kao i obično?" Devojka za šankom pita i ja klimnem glavom.

"Mislim da ću je potražiti, izluđuje me pomisao na to što sam možda propustio."

"Čekaj, ti si Kosta? Moj drug Kosta?"

"Ne jebi me makar ti!"

"Ok, čoveče. Ta doktorka Mitić je zaista čudotvorna. Mila, daj nam ipak dve rakije, ovo treba proslaviti."

Sreća bila je subota jer pitanje je kako bih stigao na posao, sutradan. Jer kako sam stigao kući, skinuo se i legao, ne sećam se.

Sećam se samo da sam sebi obećao da ću rešiti situaciju u koju sam upao pre, koliko ono godina?

Sedam jebenig godina.

___________

💚💚💚