Još uvek se rasplačem u sekundi. K'o dete.
Još uvek mi je stalo do svakojakih budalaština i sitnica.
Onoga na šta mnogi ni ne obraćaju pažnju.
Još uvek se naživciram zbog stvari koje me se ne tiču, ali koje me na neki čudan način pogađaju.
Još uvek pucam na svaku glupost i ne znam začepiti kada treba. Pustiti pa otpustiti.
Još uvek učim to.
Još uvek zalutam u voz emocija koji ne vodi nikuda, dublje u bol.
Još uvek čitam. I još uvek mislim da likovi iz knjiga zaista postoje.
Još uvek se guram. Kroz život. Manje kroz gužvu i redove.
Još uvek se palim na dobrotu. Na dobre ljude. Na zagrljaje, oproštaje, druge prilike.
Još uvek me razveseli letnji pljusak i iznenadna nevera.
Oni nemirni trenucj pred oluju. Ne znam, valjda volim sve što je nemirno.
Još uvek sanjam, smejem se i tražim.
Još uvek osećam, celim bićem, da ono što volim, jeste sve što imam.
Ingrid Divković
ESTÁS LEYENDO
Papirne želje ✔
De TodoČitajte. Malo više dobrih knjiga, malo manje loše štampe. Malo više sebe, malo manje druge. Malo više sne, malo manje stvarnost. Malo više trenutak, malo manje dane. Jer prođe život, a shvatićeš da si ga protraćio. A posle toga će ti biti žao. - Her...
