🎃 Jesenja Mora🎃

Fortune

Dan je bio mračan i tih , kiša je kvasila grad. Hladnoća je ulazila u glave stanovnika Nalesa i uvlačila im se u tela.
Sve je bilo baš onako kako se Dona osećala.
"Vreme je" reče Mjuriel i spustile su se u podrum njenog Dvorca.
"Uživaj u uspehu" reče joj
Bran i Elisa su bili zavezani lancima tik jedan pored drugog , dovoljno udaljeni da ne mogu da se dodirnu.
Bran je osetio kao da mu  je ispod kože staklo koje ga grebe.
"Elisa volim te i zauvek ću te voleti . Nadam se da ćeš jednog dana živeti u normalnom Nalesu , u Nalesu kakav je bio pre."
Branovu kožu je počelo  da  zamjenjuje staklo. Polako je postao statua od odgleda. Odgledalo u ljudskom obliku.
"Kako patetično" reče Dona "Straža uzmite ovo ogledalo i odnesite ga gore"
Straža učini tako
Elisa je plakala , svaka suza je postala kap koja joj sve više i više povećava bol.
"Sada je vreme da tebe ubijem " reče Dona
"Nemoj" zaustavi je Mjuriel "Time nećeš ništa postići , ubi sve ljude u ovom gradu i onda je pošalji u grad"
"Dobra ideja Mjuriel "
Dona i Mjuriel su stajale ispred dvorca . Dona je nosila crnu haljinu i crnu krunu.
"Straža okupi narod" reče Dona
Narod se skupio , gazili su suvo lišće
"Želim da " poče Dona , a onda je prekinu jedna devojka
"Moj prijatelj  je na drugoj strani i želim da ga vidim"
"Naravno da možeš " reče joj Mjuriel
"Stvarno ?"
"Naravno" odgovori joj Dona i pokretom ruke uništi zid , ljudi su počeli da se grle ,a onda je drugim pokretom ruke razdvojila zemlju na pola , tako da je pola njih palo u nju.
"Ako se stvarno volite , uspećeš" reče joj Mjuriel
Rupa je bila toliko široka da je jedna strana mogla drugu da vidi mutno , a bila je toliko dupoka da je izgledala kao da nema kraja, možda je to baš bila dubina  Doninog bola.