Ni svesna bila nisam koliko pisanje u meni budi neka čudna, ali prijatna osećanja.
Ni svesna bila nisam da zapravo volim da pišem. Zaista volim.
A kada volite, dali biste sve što imate, sve što želite, onome koga volite.
Zato ja sebe dajem stihovima, pesmama, rečima. Zato ja sve ovo i radim. Zato pišem.
I nije mi bitno da li će ovo neko da čita, sve dok to nije on.
A opet, nema smisla nekome posvetiti celu knjigu, a da taj neko za to nikada ne sazna. Plaši me to. Kada bi pročitao sve što znam, šta osećam, ja više ne bih imala tajni pred njim. Moja bi duša bila čista, ogoljena, ali mrtva. Pred njim. I samo pred njim.
Znao bi da sam i ja volela. Znao bi i to da ja ne volim više. Znao bi. Plaši me to. Da se ne vrate osećaji. Oni koje sam spalila. Kojih sam se odrekla. Da se ne vrati bol. Onaj koji je deo mene. Deo koji sam sakrila.
I teško mi je sada da gledam u tvoje oči u kojima gori sva moja istina. Sva moja bol.
Teško mi je sada da vam kažem sve o nama a opet ne odam se, ne kažem sve. Jer, ima li smisla baš sve reći? Jer, ima li smisla opet ne reći ništa?
Pa kad već umirem, nek umirem zato jer mi se plava tempera rasula po oku. Jer mi je u srcu crnilo. Ili bar, jer mi se krv pretvorila u vatru. Jer sam živela za svoju smrt. Jer sam živela za poeziju.
Pa nek umrem, jer mi se koža pretvorila u porcelan. U čijim pukotinama, rasute su boje pomešane sa suzama.
Jer, moj život je boja. Lice mi je platno. I sve je plavo. A ja još dišem. A kada prestanem, izložiće me u muzeju. Svi oni diviće mi se, a neće znati da sam nekad bila živa. Da sam ja umetnost. Svi sem tebe.
Ti. Zar sam ti sve ovo posvetila? Znam da znaš. Znam da jesam. Bio si moja prva ljubav. Ona koja najviše znači.
Kada bi samo znao, koliko vrednom si me učinio.
Kada bi samo znao, koliko sam puta plakala zbog tebe. Patila.
Koliko sam se zbog tebe smejala. Koliko si gluposti izvodio, samo da bi me oraspoložio. I koliko mi je samo bilo lepo.
Kada bi samo znao, da si baš ti razlog zbog kog sam ja i dalje živa. Jedini si mogao da mi skreneš misli. Mislila sam na tebe, umesto da mislim o tome kako da se ubijem. Zato sam tu. I zato, ja više nisam ista.
Divim ti se, znaš?
Divila sam se i tada. Jer, svaka velika ljubav počinje divljenjem.
Divila sam se tvom umu, tvojim mislima. Načinom na koji se krećeš. Boji tvog glasa. Načinom na koji voliš. Tome što umeš da voliš. I voliš baš mene. I tome što to sebi samom ne priznaješ,a ni ne poričeš.
Nisu ti bili bitni drugi. Bili smo bitni samo mi.
