Sinoć mi je vetar doneo tvoj vrisak,
Tvoju nemoć,
Poraz.
A ja taj vrisak nisam osetila
U kostima
Kao nekada
Nije me zaboleo
Po prvi put u životu
Nisam te se zaželela
I to je sada neka moja mala pobeda
Korak na putu ka odvikavanju od tebe,
Od stare sebe.
Rekao si da ćeš se odreći cigareta
Zbog mene
Ironija svega toga jeste to da si zbog mene sa njima i počeo.
Rekao si ostavićeš alkohol
Zbog mene
Kao da te taj isti alkohol nije godinama lečio od moje blizine
Rekao si postaćeš ateista
Isto kao da Boga nisi proklinjao svake noći što nemaš mene kraj sebe
Rekao si promenićeš se
A zaboravljaš da sam starog tebe i zavolela.
Pa čak i da postaneš savršen za mene. Onakav kakvog sam poželela da si, ja te neću moći voleti. Tog novog tebe. Sada ne.
Jer isto kao što ti nisi ista osoba, tako ni one male stidljive devojčice nema ni traga.
Izgubili smo sebe dok tražili smo nas. Tragično je i tužno to što sam se ja svojih nevinih maštarija odrekla u trenutku kada si ti počeo da ih osećaš. Tek tada sebi si priznao da si zaljubljen. Tada kada sam ja sebe naterala da prestanem to da budem.
Nema nazad, jer nema ni smisla vraćati se u prošlost koja nije moja.
